ДОК хрватски католички клер под вођством монсињора Степинца, саучесничким ћутањем или активном колаборацијом, подржава крваву диктатуру Анте Павелића, представници других верских обреда дижу свој глас против етничковерских прогона и против праксе насилног "прекрштавања" у католичанство.

Године 1941, 13. новембра, на пример, бањалучки муслимани шаљу протестно писмо поглавнику, из којег избија ватрена полемика против Хрватске католичке цркве због њеног саучесништва:

"УБИЈАЊЕ свећеника и других првака без суда и пресуде, стријељања и мрцварење у гомилама често посве невиних људи, жена па и дјеце, гоњење у масама из куће и из постеље читавих породица с роком од један до два часа за спремање те њихово депортирање у непознате крајеве; присвајање и пљачкање њихове имовине, те силење на прелазак у католичку вјеру, све су то чињенице које су запрепастиле свакога истинитог човјека и које су и на нас муслимане ових крајева дјеловале најнеугодније...

"Ми сматрамо да се оваква насиља не би смјела вршити нити над најгорим непријатељима, јер ово што се код нас радило сумњамо да би могли наћи примјера у повијести којег било народа... Вјерска трпељивост која је у Босни и Херцеговини била на високом нивоу упркос мноштву вјера, раздробила се. Један дио католичког свећенства сматра да је дошао његов час и он га без скрупула искоришћује.

"ПРОПАГАНДА за покршћавањем је узела такав мах да потсјећа на шпанску инквизицију. Под њеним притиском је и уз толерирање јавних органа извршена су покатоличавања хришћана у масама. И тако су они којима се дотле порицала свака грађанска вриједност и свака национална сродност постали и грађански пуноправни и национално Хрвати само зато што формално примише католичку вјеру. Равноправност ислама истицана често писаним словима и многим изјавама с највиших мјеста доводи се често у питање у животу и пракси. Прелазак на ислам који ми нисмо пропагирали, није никада пружао ону заштиту као прелазак на католичку вјеру. Многи интелектуалци су такав покушај платили и животом као што је то био случај и у Травнику.

"Чују се често и погрдне пјесме од стране неких католика који вријеђају вјерске осјећаје муслимана и прориче им се иста судбина као и хришћанима... Ми знамо доста примјера гдје су усташе приступиле клању и убијању хришћана под фесовима на глави. То је било у Бос. Новом гдје су четири камиона усташа дошла из пријека под фесовима на глави удружила се с муслиманским олошем и извршила клање хришћана у масама..."

ЧАК су и неки делови Католичке цркве, која није хрватска, почели да дижу глас побуне и одбијања грозота усташке диктатуре већ првих месеци 1942. Дана 1. марта једна делегација католичких свештеника Словенаца, који су се склонили у Србију, упућује јасан меморандум католичком надбискупу у Београду, монсињору Јосипу Ујчићу. Овај меморандум надбискуп ће проследити Светој столици:

"Ми у Словенији нисмо убијали владике и попове (православне) и њихова тијела нису бацана у ријеке. У нашој земљи нисмо спаљивали ни рушили цркве и нисмо убијали вјернике за вријеме свете службе. Нисмо масакрирали становништво читавих села онако како се исплаћује стока, нисмо убијали очеве породица на прагу њихових кућа пред очима њихових жена и дјеце и нисмо закопавали живе људе. У Независној Држави Хрватској све православне владике и свештеници су побијени или затворени или интернирани у концентрационе логоре. Њихове цркве и манастири су порушени, њихова добра одузета...

"Подаци српске стране показују да је до данас убијено преко 380.000 Срба. Надамо се да је ова бројка претјерана, али нема никакве сумње да су Срби изложени најжешћем прогону у својој историји. Сви посматрачи могу да потврде да оно што су Срби претрпјели током посљедњих десет мјесеци на територији Независне Државе Хрватске не може да се упореди ни с најсуровијим насиљем и прогонима још од отоманске епохе...

"СРПСКЕ масе су увјерене да је цијела хрватска нација одговорна за ова злодјела зато што се није супротставила нити урадила било шта да спријечи уништење Срба који живе у њеном крилу. Још је жалосније видјети да се мржња према Хрватима претвара у нешто више у односу на Католичку цркву... Православни вјерници не разумију сада зашто се у Независној Држави Хрватској није нашао ниједан римокатолички бискуп који би се ставио у одбрану православних хришћана по цијену ризика од губљења свог положаја, a ако је потребно и живота. Такав апостолски хероизам био би потребан не само ради одбране части Католичке цркве него и ради гарантовања будућег престижа католицизма на Балкану...

Срби не схватају разлоге који су мотивисали ћутање Свете столице пред грозотама које се чине у Хрватској. Прекрштавање или 'похрваћење' Срба представља заједнички циљ хрватског бискупства и усташке владе..."

ОНО што се догађа у Хрватској изазивало је презир и протесте хришћанских реформаторских цркава. тако је 12. марта 1942. Thе International Christian Press (Међународна хришћанска штампа), протестантски калвинистички часопис у Женеви, објавио оптужујући чланак о геноциду и одговорности хрватског католичког клера:

"На територији данашње Хрватске Срби православци се прогоне окрутним средствима. Међу православним владикама неки су убијени, други су затворени или су присиљени да напусте земљу. Истовјетна судбина задесила је православне свештенике, од којих су многи масакрирани. Потврђено је да су стотине хиљада православаца жртве систематских прогона: затварају их, малтретирају, отимају им добра, убијају их. Многе православне цркве су порушене, a многе су отете и претворене у католичке. Манастири, од којих многи имају дугу и богату традицију, предати су редовима Римокатоличке цркве. Неки католички часописи који се штампају у Хрватској слажу се с овим прогонима. Тако, на примјер, орган Сарајевске надбискупије, брани коришћење револуционарних метода 'у служби истине, правде и Христа', и тврди да се 'борба против Ђавола мора водити без много обзира'."

Католички примас Хрватске монсињор Степинац ћутао је и активно сарађивао с поглавниковом диктатуром. Веома је био заинтересован за "прекрштавање" српских душа у католицизам. Загребачки надбискуп није био нимало забринут због масакрираних тијела православаца. Ангажован на сарадњи с усташким џелатима у стварању "чисте" хрватскокатоличке pace, врх хрватског католицизма није био забринут због расновјерског истребљења Срба и Јевреја нити због рушења цркава других обреда.

ПРЕКРШТАВАЊА ВИШИ ИНТЕРЕС ВАТИКАНА

НЕПРИСТРАСНИ посматрач не може да не примјети да се прекрштавање православних Срба у католицизам десило под страшним политичким притисцима. Ван сваке сумње је да се православци који су постали католици по интимном увјерењу могу избројати на прсте једне руке. Упркос препорукама више бискупа, присилна прекрштавања се настављају... прекрштавања која би се по учењима Католичке цркве морала свести на нулу толико су бројна да су хрватски бискупи, у току Конференције од 1. новембра прошле године, формирали два одбора за проучавање овог проблема... Присилна масовна прекрштавања Срба, мучења њихових свештеника, рушење њихових цркава, дешавају се - речено је - у вишем интересу Католичке цркве - наведено је у писму словеначких бискупа.