ЈУГОСЛАВИЈА није што је пређе била. Рекао ми је то недвосмислено амерички амбасадор Ворен Цимерман на вечери у својој резиденцији убрзо по доласку у Београд, а с њим сам се затим готово спријатељио као с великим навијачем Црвене звезде.

С Вореном Цимерманом имао сам касније у Америци занимљив дијалог. Амерички одбор за међународне односе организовао је у Питсбургу неколико предавања у којима је требало да предавачи изнесу своја гледишта о југословенском рату. Међу позванима смо били и Ворен Цимерман и ја, с тим што сам се ја великом броју слушалаца обратио неколико недеља пре високог америчког дипломате.

Мој основни став био је да је распад Југославије био илегалан. Самопредељење је проглашавано легалним према совјетском уставу, у којем одлучујућу реч имају републике, а не према југословенском, у којем је то право било дато народима. Цимерман је о распаду Југославије говорио као да није читао југословенски него само совјетски устав. И углавном је образлагао, веома речито, познати амерички став.

Професор Русинов био је модератор Цимермановог предавања. И мада сам с Русиновом биo у лично добром односу, избегавао је да примети моју подигнуту руку када је дошао ред на постављање питања. Цимерман ме је приметио у публици и замолио ме да му се обратим.

КАКО ми се амбасадор обратио по имену, тако сам и ја њему.

- Ворене, имам две вести које могу да те занимају. Једна је добра, а друга лоша. Коју желиш да чујеш прву?

- Реци ми прво добру.

- Црвена звезда је у полуфиналу купа победила Партизан. За оне који не знају о чему је реч, ред је да кажем да је реч о фудбалским клубовима, а не војним формацијама.

У сали се зачуо смех. И Ворен је био изненађен што уместо о политичкој говорим о спортској теми. Ипак се сабрао и питао ме је за лошу вест.

- Звезда је изгубила у реваншу с већом разликом и Партизан је отишао даље.

- Штета. А имаш ли неко питање у вези с оним о чему сам говорио и због чега смо се сви овде окупили.

- Немам.

НА КОКТЕЛУ, за мањи број особа, пришао ми је Ворен и ипак дипломатски упитао зар је могуће да немам ниједно питање, чак ни коментар у вези с његовим предавањем.

- Наравно да имам, али нисам хтео да те доводим у непријатну ситуацију.

- Зашто? На шта мислиш?

- Па зашто си Изетбеговића наводно наговорио да повуче потпис са Лисабонског споразума о подели Босне и Херцеговине на кантоне?

- Јеси ли читао моју изјаву у Њујорк тајмсу у вези с тим тврдњама да сам ја сугерисао Изетбеговићу да повуче потпис?

- Нисам.

- Добро је онда што ниси те гласине јавно коментарисао. Ја сам у том писму порекао да сам Изетбеговићу рекао да повуче потпис. Ја сам му само изразио своје мишљење да тај споразум није добар, али сам му скренуо и пажњу да би повлачење његовог потписа са споразума могло да доведе до грађанског рата и крвопролића.

- Значи, Изетбеговић је на своју руку повукао потпис.

- Јесте. Рекао је да би га преклали његови Муслимани када не би повукао потпис.

- Па зашто онда ниси данас рекао да је Изетбеговићево повлачење потписа доиста и довело до грађанског рата?

- Поједностављујеш ствари. Многе су се ствари дешавале и пре тог споразума. И после, независно од повлачења потписа.

- Само цитирам тебе, односно оно што ми кажеш да си написао у Њујорк тајмсу. А да су ствари биле веома сложене, благо речено, и пре и после повлачења Изетбеговићевог потписа, ту се слажемо.

ПАМЋЕЊЕ ме служи још увек. Требало је да напишем и песму "Меморијо, љубави моја!" Волим да лутам њеним просторима, горњим и доњим, као да сам у позоришту сенки. Разговетно чујем гласове, али се догађа да не препознајем лица. Често ми се чини да боље памтим оно што сам чуо него видео.

Вест - умро Фидел Кастро! И присетим се Кубе из 1978.

Али ми бледи Маркесова слика док Кринки одговарам на питања. А седео сам бар један сат у непосредној близини тог изузетног писца самоће. Ваљда зато што с њим нисам прозборио више од неколико реченица. Тих реченица се сећам.

Заборављам и како изгледа Кринкина соба у Хавани, у којој је као ученица гимназије читаве три године писала домаће задатке на шпанском језику. Не сећам се ни куће у коју је на разговоре с њеним оцем амбасадором долазио Че Гевара.

Теже се присећам и сликара Ренеа Портокарера (што не може да ми опрости заносна слика Кубанке у мојој соби, a са које често не скидам поглед).

БОЉЕ памтим плажу, недалеко од резиденције, где је Кринка толико проводила времена да је постала пливачица коју нисам могао да пратим мада сам се и ја у Тиси, Сави и Дунаву осећао као да сам рођен у води.

Како бих и заборавио кубанске плаже! Загњурим се, јер волим да пливам под водом отворених очију, а тамо ... чиста еротика. Не, није то тврд порнић куд год окренем главу! Немају млади станове, а и шта ће им лепши секс него под благим таласима!

Не потцењујем, дакле, ни чуло вида.

Као да и сада, у другој деценији новог миленијума, гледам балерину Алисију Алонсо, која је доживела својих деведесетак година. Тада, 1978, има педесет седам, а лети по позорници, једва дотичући балетским ципелицама подлогу, као да има двадесет.

ПРИВИЂАЈУ ми се и њене голе груди, када у једном тренутку лебди над зачараним гледаоцима у ваздуху. Оне ми изгледају сасвим чврсте и крупне, облика ананаса.

Балерина голих груди! Да ли то само сањам? Ваљда не сањам када ми, ево док пишем, Алисија Алонсо поново израња из сећања у свом готово девојачком и обнаженом лику! Или ми се то пред очима јавља Каталонка Нурија Есперт, која је једном топлес глумила у Београду?

Еротика, нарочито она, свашта чини с меморијом! Али је, чак и када је неприметна и наизглед одсутна, одржава у животу. Као, уосталом, и трауме. Сиђу трауме у подсвест и светле из ње као лампе у рударском окну. Зашто се уопште спуштамо у своја окна? Да бисмо ископали угаљ?