ОКРЕЋЕМ телефон 212-929-0481. Представљам се кратко - само име и презиме.

- А, то сте ви! Марк (Стренд) ми је донео из Београда вашу антологију руске поезије. Одакле се јављате?

Одговорам да сам у Њујорку. Предлаже ми да се сретнемо следећег дана, а онда пита да ли познајем Гринич Вилиџ. Одговорам сам да сам тренутно у гостима код школског друга, у стану тачно наспрам Пикасовог споменика, такорећи на самом улазу у "село". Предлаже да се нађемо у кафани "Ређио". Лако налазим италијански "кафић" у улици Мак Дугал бр. 119.

Не видим Јосифа. Кафана није велика, петнаестак столова, неколико гостију. Углавном сви за једним столом, забављени причом. Поред прозора, окренут леђима улици, седи неко удубљен у новине. Видим само мушке руке и новине. Седам за сто испод велике старинске слике. Бацам поглед на њу и чини ми се да на њој препознајем Колумба како Индијанцима приноси дарове. Наручујем кафу с ирским вискијем. Ређају се минути издужени као леденице на прозорским рамовима. Јосифа нема.

ПОСЛЕ пола сата одлучујем да кренем. Плаћам и полазим. А онда, изненађујући и самог себе, прилазим прозору и обраћам се човеку скривеном иза новина:

- Извините - заправо не знам ни шта да га питам. Он спушта новине.

Кажем: - Ту сте!

- Свакако. Добро је што сте ми пришли, ја вас ионако не бих препознао. Мада, сада када вас гледам, мислим да бих! Како бисте иначе изгледали! Таквих лица нема баш много у Њујорку... Смеје се себи у браду. - Поготово не руских у „Ређиу“...

- А да ли познајете Мићу?

При помену Данојлићевог имена нека му топлина озарује лице. Гледа ме једноставно и радознало. Успомене на сусрете с Мићом Данојлићем, када је састанака са странцима у Питеру (Лењинграду) имао мало, јер су били опасни, и оно што је Мића, заједно са Милицом Николић, учинио тада за њега, штампајући још 1971. његову књигу у Београду, разгаљује га и опушта.

ПОЧИЊЕ разговор који се претвара у чаврљање о свему и свачему и који ће да тече сатима. Мало благе ироније, лако ниподаштавање, готово самосажаљење због досуђене улоге треба разумети сасвим условно. А због права да игра ту улогу овај човек, који ту седи са мном за маленим округлим столом, био је спреман да физичким радом зарађује свакодневни хлеб и, најзад, да пође на робију.

На питање судије - одакле му то право да тврди да је песник, дакле неко ко пише стихчиће, он је, усред црвеног Лењинграда, одговорио да му је то дато, ни мање ни више, него од Бога.

Схватам да он писца ставља изнад закона, бар закона у друштву које ни само не поштује законе. Говори ми и о Десанки Максимовић коју је преводио, о српским песницима чија имена памти, о неким песмама, јер је "поетизујући" преводе са српског, једно време у Русији зарађивао за живот.

- Желео сам тада да дођем у вашу земљу.... Замишљао сам лица тих песника, па сам желео да их видим.. То ме интересује. Хтео бих да видим како Десанка Максимовић изгледа уживо ...

СРЕЛИ смо се још неколико пута на крају те године, на крају те деценије, на чијем је почетку Јосиф морао да напусти Русију. Није мислио да напушта Русију за стално. Чак је писао Брежњеву...

- Ипак, у Америци вам је добро?

- Почиње да буде сношљиво....

Воли Италију. Кад год буде могао ићи ће тамо. Венеција је његов град. Каже да Питер више неће да види.

- Људи се враћају на место злочина, а не на место љубави.

У разговору ми једном каже - Десанка Максимовић је прави песник. Слутим на кога циља. - Да ли вам је причао Васко о нашем сусрету?

- Причао ми је Васко о сусрету са вама. И читао вас пажљиво. Не знам да ли би без његовог благослова ваша књига била штампана код београдског издавача, где је он веома утицајни уредник.

Пали цигарету о цигарету док причамо. Закључујем да му је још како стало до Васковог мишљења.

ЈЕДНОМ приликом пита ме о Кишу. Да ли сам читао његов предговор за Башту. Пепео? Нисам. То је велики роман. Слажем се. Међу првима сам писао о Башти. И поредио га са Андрејем Белим. Читао сам своју критику на радију. Данилушка ме је, како ми је касније причала његова Мира Миочиновић, чуо код берберина, док се подшишивао. Рекла ми је да му се критика допала. Годило му је поређење са Русима. Док му то причам, Јосиф слуша укочено. Видео се са Матвејевићем. Причао му је о полемикама поводом Гробнице. Обећавам му да ћу прочитати шта је написао.

ЈЕДНО вече звони мој телефон у Колумбусу, у Охају. Јосиф. Да ли сам већ прочитао његов предговор за Башту? Јесам. Шта мислим? Све што је написао о роману је у реду.

А Гробница? Она јесте антикомунистичка књига у дубини. А антистаљинистичка на површини. То у мојој земљи пролази. А да ли је и он, упркос томе, био жртва комунистичке завере у Србији, на чему је Јосиф инсистирао у предговору, или је, напротив, добио подршку српских власти, како је то и Бродски накнадно чуо, мање је занимљиво и важно. Памтиће се оно што је Данило написао. А и неки добри писци о њему. У првом реду, наравно, он.

- Мислите да је ипак испало добро?

Како да не! Није видео Кишов текст у оригиналу, само неке одломке. Није довољно. Киш је романописац, али има песнички однос према језику. Опет прелази на свој предговор. И тако то траје....

ДОЛАЗИМО да проведемо зимски распуст у Њујорку. Овог пута не одседамо код сестре него у једном стану у близини Мале Италије. Гринич није далеко. Виђамо Јосифа. Зове нас код себе. Мортон улица, број 44.

У дневној соби су врата која воде у мало двориште. Јосиф њих, углавном, користи. И срећан је што има тај мали слободни простор под отвореним небом. Али зна да је то и место с позивницом за обијаче (ово је Њујорк!) и остале нежељене госте. Политички се мало ангажовао и осуђивао неколико пута, поводом олимпијских игара, совјетски режим. А са њима се никад не зна. Зато поред врата држи повећу секиру. Руски песник са секиром! Зар једна чувена књига о Русији и Русима нема секиру и иконе у наслову?

Срели смо се у Мадриду, где му је било прво гостовање после примања Нобелове награде. Позвао сам га у Београд. Пристао је без двоумљења. Касније је то потврдио када сам га звао из Лондона. Обећање је испунио.

ПРВОГ дана нашег међународног београдског књижевног скупа стигао је расположен у Народну библиотеку. Говорио је кратко, на енглеском, на пленарној седници. Тај говор био је тек загревање за планирано вече, тог истог дана, у Југословенском драмском позоришту, где је сала била пуна као кошница.

Претворила се позоришна сала у цркву док је Бродски "служио" своје песме из дна бине. Посебан утисак оставио је те вечери и Стеван Раичковић, преводом а и читањем песме о маршалу Жукову. Јосифу су док је слушао очи биле пуне суза. Штета што се то вече није снимало због оне магичне везе успостављене између њега и београдских љубитеља поезије.

Када смо остали сами, рекао је да ће доћи поново и да ће наставити да долази. Бродски се, ипак, никад није вратио у Београд. Чак је потписао и писмо осуде Србије за све што је проузроковало распад Југославије.

Нисмо се више срели. Прерано је и преминуо. Почива у Венецији. У Питеру (Лењинграду), где је рођен, загрлио сам ипак његову сенку.