НИКИТУ Толстоја, кога памтим и унутрашњим очима понекад виђам, онај је Никита са дугом седом брадом, са брковима који му готово прекривају усне и скривају осмех, високог чела и опет дуже косе на раздељак, великих, продорних, светлих очију, из којих зрачи она иста младачачка топлина, као очи на слици које ме посматрају са десне стране мог лаптопа док ово пишем.

Привиђао ми се тај лик од дана када сам почео да читам прве приче његовог прадеде и пре него што сам први пут видео пишчеву слику у једној од његових књига. И данас ја у лику Лава Николајевича видим његовог праунука Никиту, као што је у Толстојевом портрету непознатог сликара једна српска сељанка видела лик Светога Саве. У Никити ја видим свог Толстоја. Свако има право на свог Лава Толстоја, зар не? И на свога Никиту, такође.

Средином осамдесетих допутовао сам у Москву као члан трочлане делегације Председништва Савеза писаца Југославије ради потписивања уговора о сарадњи са совјетским Савезом писаца. Милојко Друловић, амбасадор СФР Југославије у Москви, приредио је у част обе делегације свечану вечеру на коју је, поред осталих званица, био позван и Никита Толстој. Седео сам између председника савеза писаца Југославије Колета Чашула и Никите, а прекопута председника Управе писаца СССР-а Георгија Мокијевича Маркова.

ИЗНЕНАДИО ме је Марков када ми се у својој поздравној беседи директно обратио речима да моја Антологија руске поезије XVII - XX век неће бити објављена у Совјетском Савезу бар следећих 200 година. Одговорио сам му да нисам сигуран ни шта ће бити са Совјетским Савезом и нашом планетом не кроз два века, него ни кроз две деценије. Прекинуо ме је, рекавши да је за Совјетски Савез сигуран за неколико векова унапред, а да ме, упркос мојој сумњичавости, позива да у најскорије време поново допутујем на одмор са својом супругом.

- Куда бисте желели да путујете?

- Мама је живела у Санкт Петербургу, или Петрограду, а тамо је била и ученица у Смољном институту. Али очев Владикавказ, који је такође променио име, нисам видео никад. Само на мапама. Кавказ би био моја жеља.

- Путовање на Кавказ не могу да вам обећам. Бар не сада, можда једног дана, касније. Уместо Кавказа, предлажем вам Сибир...

- Ја бих прво на Кавказ! А Сибир ми неће побећи, као ни толиким другим писцима, уосталом...

НИКИТА се за време овог разговора пар пута тихо насмејао, па ме је можда и зато, задовољан оним што је чуо, позвао да га посетим у његовом дому на Великој Ординки. И то заједно са Наташом Злидњевом, младом научницом коју сам знао из Београда и која одлично говори српски. Њена мајка Татјана Протогеновна Попова предавала је српскохрватски језик на Московском државном универзитету.

Никита нас је прво послужио својим специјалитетом, вотком од брезових листића. А онда ме је повео у собу код своје мајке Олге Михаиловне, која је живела у Србији, говори српски и воли да поприча с Никитиним гостима из Београда. Дирљив сусрет. И Светлану Михаиловну упознао сам те вечери, да би ми она с временом постала, као и целој мојој породици, веома драга и блиска особа.

Замолио сам недавно управо Светлану да ми помогне у присећању на Никитину причу о Толстојевом портрету који сам те вечери први пут видео и ја у његовом кабинету. А знао је за тај портрет и Милорад Павић. Он је Никитину причу о Толстојевом портрету унео у свој роман, наравно на свој начин.

А како смо Никита и ја прешли на "ти" ? Лако! Наравно, на његов предлог, приликом нашег првог правог сусрета.

НА СВЕТСКИ конгрес слависта крајем седамдесетих стигао сам у Загреб авионом у друштву професора Кирила Тарановског. Исте вечери придружио нам се Никита, Кирин познаник. Тарановски ме је представио Никити, нагласивши нарочито мој рад на Антологији руске поезије, а за Никиту, кога и не треба представљати, рекао је само да, хвала богу, није постао нови Рајевски.

- Па како је, којом несрећом, могао Никита Иљич да постане Рајевски када није ратовао у Србији него са Црвеном армијом у Мађарској и у Аустрији, где је био рањен?

- Зар не знате - зачудио се Кирил Фјодорович - да је Никита ратовао и у Србији, у партизанима?

- Толстој у партизанима!

- У Србији и није било тако опасно - прекинуо ме је Никита. - Али да сам стигао с партизанима у Босну, велико је питање да ли бих остао жив.

- Остали бисте јер нисте ви као Вронски кренули у добровољце да бисте погинули. Додуше, није ни Рајевски тражио у Србији смрт, али Србија је била фатална за њега.

- Рајевски се од Вронског разликује - почео је да развија то негативно поређење Толстојев праунук - и по томе што се Николај Николајевич Рајевски интересовао за Србију и пре рата са Турцима. Србија се уклапала у његову мисију заштите православних Словена. Зато је и раније боравио у Србији и одржавао везе са Србима. Веома је добро што Срби не заборављају таквог човека.

- Занимљива судбина - прикључио се опет Тарановски разговору о Рајевском.

САДА и ја схватам како је занимљива судбина и мог новог познаника. Праунук Толстоја, син царског официра Иље Иљича који се борио са "црвенима" у Белој армији, рођен у емигрантској породици у Србији, у маленом граду Вршцу, ратовао са немачким окупаторима, да би се после рата вратио у комунистичку Русију, постао велики научник, чувени лингвиста...

- Не претерујте - замолио ме је Никита.

А када је Тарановски рекао да је уморан, јер он је долетео из Америке, и да мора, да би сутра био спреман за конференцију, раније да легне, Никита ми је предложио да мало прошетамо. Присећам се шта ми је говорио током шетње.

- Цела руска емиграција, предосећајући рат, или га окусивши на западу, јасно се поделила на присталице одбране (оборонц) и пораза (пораженц). Први су сматрали да треба бранити земљу од Немаца без обзира на власт у Русији, а други, присталице пораза, сматрали су да је власт тамо толико јака, и толико ђаволска, да ће само пораз земље, потпуно њено расуло, довести до неопходне победе. И још једном су се руски емигранти или њихова деца нашли и на једној и на другој страни. Ето, тако сам се обрео у Црвеној армији, прво у партизанима, а после и у Црвеној армији.

ГОВОРИО ми је и о животу своје породице у Србији, о данима које је провео у Новом Бечеју, у који је стигао Смољни институт заједно са Харковским, где сам као дечак после рата и ја проводио лета на Тиси, која је била река и његове младости.

На растанку ми је Никита те ноћи рекао: - Саша, престани, молим те, да ми говориш "ви".

Сусрет с Никитом догодио се и у другој половини осамдесетих у Новгороду. Одржавала се конференција посвећена данима словенске писмености са много учесника, а председавао је Никита Иљич. Из Србије смо стигли песник Адам Пуслојић и ја. Требало је да говорим другог дана. Никита је, после сасвим кратке уводне речи, на моје запрепашћење рекао: - Саша, изађи, молим те, и говори први.

Нисам више сигуран да ли сам и тада рекао реченицу коју сам касније више пута понављао: Да није било Срба и Србије, не би ни мене било данас овде!

Можда ми се само чини да сам тада чуо и Никитин коменатар: Ни мене! Али знам да је тако мислио.