ЂЕО Богза није био млад када је 1986, као први добитник смедеревског Златног кључа, стигао у Србију. Висок, крупан, с великим црним шеширом на глави, широког и доиста чаробног осмеха, снажног загрљаја и стиска руку, изгледао је као пагански бог коме године не значе ништа. А имао је свих седамдесет и осам. Па шта? Живео је у њему још онај Ерос који је надахнуо његове ране збирке Дневник секса из 1929. и Поема увреде из 1933. и који је с њим заједно два пута тамничио у предратним годинама.

Ућутао се и он у годинама тријумфалног фашизма и није се јављао за реч све док црне легионаре нису бацили на колена црвени револуционари и своју заставу са српом и чекићем развијорили над државом којом је некада владао и гроф Дракула, наводни али и легендарни вампир. Придружио се послератни Ђео, рушилац грађанских табуа, овим друштвеним превратницима, пристајући да следи њихове идеале чак и по цену да жртва њихових табуа постане његов друг из младалачких и из робијашких дана - Ерос.

БОГЗИН коаутор раних књига нестаће из књижарских излога и полица за све време док нова власт буде градила нови и праведан, а како се показало на крају, и утопијски и стерилан свет. Али је Ђео и даље, и на бициклу док су га служиле ноге, и док је као поборник мира обилазио свет, и када смо га усправног и пуног животног елана срели у Београду, наставио да личи на свог субверзивног двојника, коме и сви ми дугујемо живот.

Ко Ероса не би препознао у њему када је, на првој песничкој вечери у Удружењу књижевника, у Француској 7, појео пупољак руже, поклон из руке девојке, очаране његовим стиховима и свакако, веровали или не, целом његовом појавом.

МЛАДИ, али и вечни Богза остаје запамћен, поред осталог, и по обнажености своје до краја изеротизоване визије света. Али његов, како бисмо то данас рекли, фалоцентризам није ни најмање једноставан. Песма "Предговор за један љубавни роман", посвећена некој жени, истовремено је и химна богу Фалусу: "Ти си била досуђена мени / Не очају моме, не тузи мојој / Већ истинском мени, моћном и без трунчице милости." "Ти си плен на који је дуго чекала моја канџа." Али после овакве песме, у којој се игра и пева око уда "подивљалог у ерекцији", долази ништа мање фалоцентрична али апокалиптичка слика света у песми "Те су се године рушили древни градови". Из фалусног бога, уништеног ратом, излази црна сперма и лижу "први пламенови апокалипсе".

Жене су у таквом моделу света слушкиње или свештенице свом идолу, а зависно од његове судбине и улоге могу да буду и ритуално жртвено јагње, сумануте очајнице на његовом гробу, или скрнавитељке и осветнице када их оставља незадовољеним.

ПУТ у сексуални рај, из којег је, према Богзи, било изгнано буржоаско друштво, предочавао се као повратак у природу и садржао се у слици: "само земља и бог".

Али и неке Богзине жене одступају, мада у фалоцентричном кругу, од утврђених норми, па једна своју жељу утољује краставцима, а оне "махните", у апокалиптичком тренутку, љубе све што има цилиндрични облик.

Европски и светски песници сличним описима секса шокираће читаву јавност тек двадесет, па и тридесет година после Богзе.

Када је Александар објавио предговор Богзиној књизи у Политици, са пасусима о фалусу горе цитираним, јавио му се телефоном професор Мирослав Пантић. Уместо критике, коју је Александар очекивао, професор му је рекао да је за своју архиву из новина исекао његов "фалусоцентрични" чланак.

- Зашто? - упитао је Александар.

- Па ово је, колико знам, први такав текст у Политици од њеног оснивања. А ја у архиви чувам такве историјске текстове, без обзира шта мислио о њима.

ЗАХВАЛИО је Александар професору Пантићу без обзира на оцену његовог текста. А шта ли би тек професор помисло да је написао да га божанствени Ђео, чак и у позним годинама, подсећа на фалус у ерекцији. Наравно, у панталонама, како би рекао Мајаковски. И у оделу, са шеширом на глави.

Александар је о Богзи написао и песму - "Светли Георге". И у песми стихове да двоглави и троглави створови, властодршци његове земље, беже од њега као ђаво од крста. Као да је Александар предвидео шта ће се догодити са тим властодршцима само неколико година касније. Али се, заједно са Адамом Пуслојићем и Србом Миленковићем, одазвао Богзином позиву да га посете у његовом дому. Богза их је одвео и пред Дракулин гроб.

- Празан је гроб - рекао је Ђео. - Власник је негде међу нама живима, само је променио лик.

АДАМ Пуслојић и Ђео знали су и пре румунске револуције почетком деведесетих под чијом се маском он крије. У карикатуралном лику. Адам се прикључио тој револуцији од првог дана. Ђео јој је са свог прозора, са црним шеширом, дао подршку. А шешир је пред смрт поклонио Адаму.

Не мања је бурна животна прича и Ериха Фрида, песника немачког језика из Лондона, другог добитника Златног кључа.

Фрид је био принуђен да напусти своју домовину. Из града у којем је рођен, из Беча на лепом плавом Дунаву, морао је да бежи преко седам река и седам гора да би тек на једном острву нашао уточиште. Од целе домовине могао је понети само њен језик. Зато му је њен језик постао цела домовина. Прве две књиге које је објавио у изгнанству звале су се Немачка (1944) и Аустрија (1945). Тако су, и Аустрија и Немачка, дочекале слободу прво у стиховима овог песника избеглице.

БИЛА су два разлога да Ерих Фрид потражи спас у бекству: био је комуниста и био је Јеврејин. Због првог би га нацисти стрпали у логор, због другог убили. Склониште није изменило Фрида. Молера није заборавио нити је престао да разобличује његове шегрте. Није постао ни већи ни мањи Јеврејин него што је био. Ни друштвени идеали нису с временом избледели у његовим песмама нити су променили своју боју.

Међу савременим европским песницима тешко је наћи неког ко се са толико жара као Фрид, и као песник и као јавна личност, залаже за људска права појединаца, радника и читавих народа. И нарочито - Палестинаца. И то је наставио да чини и када су песници, разочарани резултатима својих напора, а и са осећањем да су били изиграни од стране многих својих непесничких сабораца, у великом броју напустили поприште те битке и све ређе тешки камен слободе и правде померали песничким средствима.

ФРИД, за разлику од многих других песника европске левице, није ни морао да преиспитује своју савест, нити због оног што је писао, нити због своје политичке делатности. Није био стаљиниста нити је песничку реч жртвовао зарад својих идеја.

Фридова поезија је један од ретких примера успешног брака између политичког става и песничког израза. Фрид се не либи да као песник иступа као жестоки тужилац одређених личности и друштвених слојева и као ревносни заступник других. Али језик оптужбе, као и језик одбране, добија на уверљивости и чува меру племенитости када истовремено обавља и песничку улогу.

ЕВО једног типичног примера како се Ерих Фрид као песник опредељује за истину револуције:

Волео бих

да су револуције

стварно

револуционарне

баш као што су

контрареволуције

стварно

контрареволуционарне

("Једна од три жеље")

Истина револуције за Фрида је револуција истине. На удару ове песме, као и толиких других, нису заправо осведочени непријатељи револуције, већ њени лажни сведоци.

СУТРА: СРПСКИ ТОЛСТОЈ ИЗ ВРШЦА