ПРИПРЕМАО се у Фулбрајтовој организацији 1977. године скуп на Охриду о америчкој књижевности. Изванредни песник Иван Гађански, југословенски руководилац Фулбрајтове комисије, позвао ме је да учествујем. Пристао сам, написао и прочитао есеј "Нови амерички песнички случај". Објавио сам га затим у књизи Крила и ваздух (1983).

На Охрид је стигао и амерички амбасадор у Југославији Лоренс Иглбергер. Није му то био први боравак у Београду. Ни у Македонији, јер се као дипломата веома ангажовао за време скопског земљотреса. Мало је и научио српски језик.

Лоренс је љубитељ спорта, нарочито бокса. Једне ноћи учио ме је како се боксује. Измењали смо мало ударце.

ПОСТАО је касније Лери, како је тражио да га ословљавамо, промотор за продају крагујевачког "југа" у Америци. Виђао сам та српска кола на америчким друмовима. Знао је Лери не само дипломатски посао.

Заузимао је Иглбергер касније високе положаје у америчкој администрацији, најпре као помоћник државног секретара, затим и секретар, односно министар за спољне послове. И то у, за Србију гадним, деведесетим годинама. Оптуживали су га у Америци да брани Србе. Називали су га чак - Лоренс од Србије. Мада је Лоренс критиковао Милошевића и називао га - касапин с Балкана. Слично као и многи у Србији. Али није то исто. Трудио се, ипак, да пориче неке неистине о Србима, али без већег успеха.

А ЕНГЛЕСКОГ песника Дејвида Гаскоња упознао сам у Београду седамдесетих година. Пришао сам му зато лета 1991. у Атини још првога дана када сам стигао на светски песнички конгрес. Обрадовао се и понашао као да ме је препознао. Рекао ми је да прати шта се догађа у Југославији, а да његово срце куца за Србију. Али је запазио да је у тим осећањима усамљен. Требало би свет да сазна нешто више о мојој земљи, енглеској савезници из два светска рата.

После вечере јавља ми се Дејвид телефоном.

- Александре, одлучено је да после оних обавезних и церемонијалних поздрава на отварању, ви будете први говорник. Требало би свакако да се држите предвиђене конгресне теме, али вас ја, као један од двојице председника, нећу прекинути ако нешто кажете и о ономе што се догађа на тлу ваше државе у распаду и на прагу етничког рата.

ПОЛИТИКА је обавестила читаоце да је Светски конгрес песника, десети по реду, одржан у Грчкој, која је те 1991. године обележавала 2.500 година демократије. Објавила је Политика и онај део мог излагања који се није односио на конгресне теме него на Србију и догађаје у Југославији.

"... Пошто је прочитао своје излагање, посвећено односу авангарде у поезији и авангарде на власти, Александар Петров је замолио присутне песнике, представнике грчке културе и политике, као и извештаче и новинаре, да саслушају и његово мишљење о догађајима у Југославији ... Срби су уочи стварања Југославије једини имали своју државу - чак две. Други југословенски народи су у њој стекли све оно што данас имају, укључујући и нове територије. А Србија, ма у којим границама буде остала после евентуалног распада Југославије, неће бити већа од оне каква би била да у њу није ушла. Српски народ за себе не тражи ништа више, или ништа мање, од оног што би распадом Југославије стекли или изгубили други југословенски народи. Срби не одбијају да живе са другима, јер знају да са нестанком садашње Југославије настаје неколико мањих. А они који не могу да живе са Србијом у заједници вероватно не могу ни са Србима у својим малим 'Југославијама', ма како се оне звале. А то већ буди сећања на геноцид из Другог светског рата. Једино на поновни геноцид српски народ не пристаје, на тај повратак историји од пре пола века, када је био више него десеткован." (К. Д., "Запажена расправа Александра Петрова о положају Србије данас". Политика, 12. октобар 1991).

ТАКО је било у Грчкој. A августа 1992. Мадрид је проглашен престоницом културе Европе. Међу многобројним манифестацијама је и сусрет песника са студентима књижевности у "Ескоријалу", у модерном хотелу недалеко од дворца Филипа Другог. У том хотелу се истовремено одржава и скуп историчара с темом о политичком тренутку савремене Европе. Гост историчара је Ото Хабзбуршки.

Енглески песник Дејвид Гаскоњ и његова супруга Џуди сачекали су Кринку и мене у Мадриду. А у "Ескоријалу" Дејвид нам говори о антисрпском расположењу које влада у Енглеској и плаши се да ће свашта о Србима да се каже на скупу историчара.

- Од песника Ернеста Карденала и шпанске песникиње Фани Рубио не очекујем непријатности, али од друштва Ота Хабзбуршког ништа добро.

ЗАНИМЉИВО је да нас четворо седимо у ресторанској сали баш поред стола за којим обедују наследник Хабзбуршке монархије са пријатељима. Зато се и љубазно поздрављамо приликом сусрета.

Док разговоре песника са студентима из разних делова Европе одликује узајамна радозналост, жеља за разумевањем и равноправном разменом мишљења, у сали историчара према српском народу се испољава готово мржња као узрочнику свих невоља које су задесиле Европу од убиства аустроугарског наследника престола Фердинанда Хабзбуршког.

На једној од тих седница присуствује и Кринка. Јавља се за реч и на шпанском, који је добро савладала као ученица средње школе у Хавани, где је и матурирала, ступа у расправу с тим хорским и страшћу обојеним ставовима, заснованим више на повређеним и зато насртљивим осећањима него на разумним разлозима. Нико таквог неугодног али уздржаног и разложног полемичара није очекивао, па зато се нико с Кринком и не упушта у дијалог, нити покушава да је убеди да није у праву.

А Ото Хабзбуршки после Кринкиног иступа престаје да нам се јавља.

ЗНАМ и сам шта се крајем девдесетих у Америци могло и није могло рећи о Србији и Србима.

На мој питсбуршки телефон јавио се у тим врућим по Србе временима помоћник Лерија Кинга, иконе америчког новинарства. Пренео ми је Кингову жељу да учествујем у његовој емисији. Скренуо ми је пажњу да ће ме, ако се договоримо, слушати и гледати милиони гледалаца. Као да ја то нисам знао! Знао је и он понешто о мени. Да предајем српску културу на Питсбуршком универзитету и да сам уредник најстаријих српских новина које излазе на америчком континенту.

- Заправо најстарије српске новине које било где излазе без прекида.

ЗАИНТЕРЕСОВАО се где би могао још више да се обавести о мени. Поменуо сам светски познату књижевну енциклопедију Dictionary of Literarary Biography. Из чланка на готово десетак страница могу да сазнају о мени све што их занима.

Сутрадан се јавио поново. Србија је веома актуелна тема и ја им изгледам као добро обавештени саговорник. Предлаже ми да пређемо на питања и одговоре. Кинг води разговоре уживо али се претходно са саговорником, ипак, договори о свему да би се избегла изненађења и неспоразуми. Може ли да снима наш разговор да га не би после препричавао Лерију? Нека снима.

Јавио се опет.

- Ваши одговори нису за CNN. Не зато што није истина оно што бисте ви рекли, чак вероватно и јесте, а било би и добро образложено... Али, видите какав је данас однос званичне Америке према Србији... Лери је стварно желео да се чује и друга страна и да ви будете гост у његовој емисији... Знате...

- Знам.


СУТРА: БРАК ИЗМЕЂУ ПОЛИТИКЕ И ПОЕЗИЈЕ