Можда је угледни новинар Миша Бркић изашао из Гласа Америке, али Глас Америке није изашао из Мише Бркића, а још мање "Прес"


Омиљена пудла српских тајкуна која им пише дивне романсиране биографије правећи од њих алтруистичке визионаре, новинар Миша Бркић, гаји у себи патолошку мржњу према свему што није у складу с његовим либералнокапиталистичким и проимперијалистичким светоназором. Његов бивши газда из Преса, који га очито и даље држи на кратком ланцу, Мирослав Мишковић му је, на пример, неупоредиво бољи од Србије, земље коју би требало да сматра својом. У најбољем маниру "кућног црње" (термин настао у време ропства у САД којим су црначки робови називали своју сабраћу која су се зарад мало лагоднијег живота безрезервно стављала у службу господара и кињила остале робове), Бркић нам пише да се у разлици између његовог газде и његове земље налази "вододелница цивилизације". Мишковић има визију, Србија не.

Сав јад и беда (и морални и материјални) Србије видљиви су у, како каже, "'принципијелној' подршци према социјалистичком дикатору" Николасу Мадуру, којег иронично назива "нашим пријатељем". Србија је, према његовим речима, "показала своју природу" и "прокоцкала још једну цивилизацијску шансу" да се признавањем самопроглашеног председника у Венецуели Хуана Гваида сврста уз "сав демократски свет". Србија је та која је затуцана и неморална, не власт у Србији.

У најбољем духу пропагандног сервиса америчке владе (јасно је чиме је заслужио да им буде дугогодишњи дописник), Бркић у тексту о Србији и Мадуру износи низ полуистина, показујући да циљ текста није упознавање читаоца са чињеницама, него чиста пропаганда са изливима беса (Бркић би рекао "фекалија") и квазиелитизма. У старту нам Бркић поручује да се солидаришемо са "диктатором који је упропастио и довео до просјачког штапа пету светску нафтну силу и једну од најпросперитетнијих држава света". Иако није јасно по ком је то основу Венецуела пета, пошто је по признатим залихама нафте прва, а по производњи 15, занимљиво питање је када је то била најпросперитетнија. За време Мадуровог претходника и ментора Уга Чавеза, који је животни стандард у овој земљи подигао на највиши ниво у историји. Економски проблеми с којима се Каракас данас суочава настали су, међутим, још у његово време, па је био приморан да 2010. прогласи "економски рат". Зна се с ким и зна се због чега - нелегално уведених санкција (прве од 2008) упарених са другим мерама усмереним на подривање привреде и земље, укључујући и подршку државним ударима (2002).

Бркић нам тенденциозно замера да смо се сврстали уз "диктаторске режиме" који не осуђују Мадура, док су блистава светла демократије на другој страни. Заборавља да напомене да подршку самопроглашеном Гваиду нису пружиле ни недвосмислено демократске земље попут Норвешке, Италије, Грчке или Мексика, док га, на пример, подржава не само Француз Емануел Макрон, који се брутално обрачунава са сопственим народом, него и Хаити, где је у демонстрацијама пре неки дан, на 33-годишњицу увођења демократије, убијено десетак људи. (Бивши диктатор Жан-Клод Дувалије 1986. је евакуисан авионом америчког ратног ваздухопловства.) Следи низ класичних Си-Ен-Ен/Глас Америке оптужби, попут "влада државом уз помоћ глади и смрти", док "ужива да га сликају како ждере најбоље бифтеке у најскупљим светским ресторанима" и "убија децу". Још само да силује и баци сарин.

Најапсурднија је, с обзиром на то да долази из уста тајкунске пудле, оптужба да се Мадуро "окружио сецикесама државне благајне с којима заједно из сиромашне Венецуеле износи новац на приватне рачуне у иностранству". Или она о "башкарењу ћерки" Уга Чавеза тешких четири милијарде украдених долара. То је "информација" коју је пре четири године лансирао дневник "Дијарио лас Америкас" из Мајамија, намењен углавном кубанским емигрантима, по којем је вероватно и Залив свиња био хуманитарна организација, а Пиноче алтруиста и визионар по Бркићевом укусу. Чудно је како Бркић, као бивши главни и одговорни уредник истинољубивог "Преса", не зна како таблоиди имају опуштен однос према чињеницама.

Круна је, ипак, презир с којим Бркић наводи да је Мадуро радну каријеру започео као возач аутобуса. Какав квазиелитизам! Да ли су по Бркићу возачи аутобуса нека нижа бића? Мисли ли он да је као новинар нешто бољи човек од возача аутобуса? Кладили бисмо се да су 98 одсто возача ГСП часнији и квалитетнији људи од њега, утолико пре што га овакав став сврстава у опасну групу социјал-дарвиниста.