ПРОЛЕЋА 1990. нова опозиција припрема вишепартијски скуп, први после Другог светског рата. Представници опозиционих странака никако да се сложе ко ће да председава тим првим, историјским скупом. Избор пада на мене, мада нисам члан ниједне странке. Никада био, нити ћу икада да будем.

Почињем консултације, узгред кажем да ћу, поред председника најважнијих странака, у радно председништво позвати и председника владајуће партије Слободана Милошевића.

- Само не њега- готово углас протестују опозиционари. - Шта ће нам комунисти! Доста је било њиховог!

- Је ли ово вишепартијски скуп или скуп само опозиционих странака? - питам.

- Ради шта знаш-дижу руке од мене нови страначки лидери.

РАЗМЕНИО сам први пут неколико реченица с Милошевићем приликом доласка на пријем у Председништво Србије крајем осамдесетих година.

- А то сте ви, каже када сам се представио и честитао му празник - Желео сам с вама да се упознам. Ако остајете, могли бисмо мало и данас да поразговарамо.

- Намеравам да останем - нисам још ни ушао.

- Мислим, ако не журите. Издвојићемо се нас тројица у једном тренутку - рекао је окрећући се ка Богдану Трифуновићу који је стајао крај њега.

Пружам руку и Богдану, кога сам упознао као председника Социјалистичког савеза и с којим сам, као члан Председништва, не једном био на радним састанцима. Богдан ме понекад задржава и да мало попричамо насамо о проблемима уметничких удружења, која се све више сврставају у опозицију, нарочито оно највеће и најутицајније, књижевничко, чији је председник Матија Бећковић.

- А зашто и Богдан? - питам председника Србије.

- Па Богдан је сада председник српских комуниста.

- А где су вам председници осталих партија? Данас је и њихов празник.

МИЛОШЕВИЋА изненађује ова реплика, а Богдан се смеје.

- Причао сам ти већ, Слободане, какав је Петров, нова звезда на политичком небу Србије. Упознајте се вас двојица без мене, а ја могу касније да вам се придружим.

Разговор са Слободаном је кратак, пријатан, уз, наравно, неизбежни виски. Зна да сам се уздржао када су га у Социјалистичком савезу предлагали за председника Србије. Разлог је био што је Богдан тражио да Милошевића бирамо не тајним гласањем него акламацијом и као јединог уместо бар два кандидата. Тиме се кршио статут и ја сам изашао и с говорнице образложио своје неслагање.

У препуној сали тадашње Скупштине Србије прекидан сам био гласним узвицима протеста и звиждуцима. Гласало се како је Трифуновић захтевао, а ја сам остао при свом ставу. Изненадио сам се када је сутрадан Политика објавила моју слику на средини стране посвећене том догађају, а пренела дословно и мој говор. Изгледало је да је то знак нових, демократских времена.

А КАДА је реч о вишепартијском скупу, Слободан одбија да присуствује. Плаши се нечега? Не плаши се он ничег, али неће ни да седи с неким опозиционарима за истим столом. А зашто би и слушао како му звижде? Не прихвата објашњење да је и звиждање доказ демократије. Кажем - нека он мирно седи, а ко хоће да звижди, нека звижди. Сваки звиждук биће схваћен и у свету као поен за њега ако нико не интервенише. Хвала, каже, можемо ми и без и њега.

На дан скупа, Вука Драшковића избацују из Српске народне обнове, а он истог дана оснива другу странку Српски покрет обнове. Расправљају се Мирко Јовић и Драшковић, пре отварања скупа, али у већ препуној сали, ко ће да седи за председничким столом. Одлучујем се за Вука, а Јовићу обећавам да ћу му дати реч. Вук седа поред Шешеља и завађени кумови мире се за столом.

ОТВАРАМ скуп.

"Присуствујемо, заједно са историјом, јединственом скупу. Некомунистичке странке Србије после седам пута седам година забране у прошлости стигле су у нашу блиставу, мрачну садашњост. Ово наше сјајно црно данас требало је, према речима ондашњих комунистичких богова, да буде наше светло сутра. Једна странка забранила је тада све остале странке и изгнала их из будућег раја да својим саветима, питањима, сумњама и судовима не би њу, власницу једне и једине истине, ометале у послу рушења старог и грађењу новог света. Сада смо ту - где јесмо: између два света. Ни на небу ни на земљи. На небу истина може да има једно, ипак утројено лице, и једна уста. Али не би требало и на земљи.

"А ми смо, некомунисти, на земљу Србију као неки ванземаљци управо слетели. Сведочи да смо ипак на земљи а не у облацима једноставна чињеница да смо овде, на окупу, за истим столом. По својој вољи и одлуци говорићемо у своје име и име својих истомишљеника. Нећемо само отварати уста и дозвољавати да неко други говори из нас или уместо нас. И спремни смо да слушамо не само себе него и друге...

"УМЕСТО да свако како-тако обрађује свој лични врт, када нам је било већ ускраћено право да радимо по општем и свом уверењу и у сагласности са другима, одлучили смо се, ипак, као на неки позив, да се удружимо и скупимо. А позив је био, стигао је до нас, чули смо га добро. А на позив с тог места, које називамо још и пољем, свако ко је Србин и српскога колена, ко је срцем и душом грађанин Србије, одазива се безусловно. Том позиву желимо опет да служимо. Од те наше службе не може нико да има штете, а свако користи, јер глас тог позива није само наш него је општи и васељенски. Ми смо једном, пре шест векова, заслужили само да га зовемо својим именом и на своме језику. Зато што смо до сада били принуђени, у овом веку четири пута, да му се одазивамо под оружјем, и што знамо како се и чиме то оружје плаћа, последњи смо који, без крајњег морања, желимо да користимо оружје. И када га користимо, то је само зато да опстанемо а не да властвујемо и господаримо. На том пољу Бог нас је научио да њему служимо у смерности, а не у охолости и сјају. И научио нас је да Србија на Косову може да буде на коленима само пред њим. И ни пред ким другим.

"Зато би и гесла овога скупа требало да буду: разум а не оружје, смиреност а не бес, доказ а не сила, разговор а не вика, скромност и поштовање а не надменост, појединац и друштво а не гомила, закон а не безвлашће, слобода а не деспотија.

"Па да наставимо где смо стали пре скоро пола века."

ГОВОРЕ страначки лидери за столом, а и неки из првих редова. Неко тражи да се у сали Дома инжењера и техничара скине Брозова слика. Ја сам против. Гости смо и не смемо да домаћинима уводимо свој ред у њиховој кући. Драшковић и Шешељ заједно, ипак, скидају слику. У сали бар пет стотина људи. Неко пљеска, неко виче.

- Шта ће слика када Броз није више председник! - виче неко из свег гласа.

- У својој кући свако може да држи слику по својој вољи. А биће успех опозиције када полиција буде скидала Брозове слике на јавним местима и када градови буду мењали називе улица с његовим именом.

Већина, очигледно, не прихвата моје разлоге. Једва успевам да спречим хаос. Шта би тек било да је Милошевић био учесник! А ја сам опет мета дежурних новинара.

Али нису новинари него необједињени, боље речено завађени опозициони политичари разлог што се одлучујем да прихватим позив Славистичког центра у Сапору и да на годину дана маја 1990. с Кринком кренем на Далеки исток.


СУТРА: Срби на геноцид не пристају