АЛЕКСАНДАР је пролећа 1973, на повратку у Београд после пола године проведених у Америци, из Ајове Ситија преко Њујорка кренуо у Кембриџ на раније договорени сусрет са Романом Јакобсоном и његовом много млађом супругом, професорком Кристином Поморском. Они су знали Александрову књигу о руском формализму и позвали га на ручак.

Омалени риђокоси Роман Осипович Јакобсон, сада већ сасвим сед и проћелав, али још увек брз у покретима, хитрих очију као у ловца, а тркач на кратке стазе када говори, тргао се на вест да ће Александар те јесени да буде домаћин Шкловском у Београду, пре свог повратка у Ајову ради завршавања антологије руске поезије XX века на енглеском језику.

Седа за сто, отвара предњу корицу књиге, поглед баца на Кристину, која разуме шта се од ње тражи и са комоде му додаје пенкало. Не размишљајући ни часак, Роман Осипович исписује неколико реченица на страни предвиђеној за посвете. А онда, незаклопљену књигу, да би се мастило осушило, пружа Александру.

- Читајте, каже.

НА САМОМ врху странице пише да Витја није њега и Клода Леви Строса критиковао зато што у њиховој анализи Бодлеровог сонета "Мачке" нема ништа о еротици него због "страха јудејског". А у новом пасусу је додао да његов друг из младости у свему и даље открива еротику па би нешто еротско запазио чак и на чајнику.

Колико под светлошћу свеће на столу толико и месечине, Александар на отвореној калемегданској тераси чита одговор Шкловског, док му писмо у рукама трепери од искричавог поветарца с дунавских обала. Пренебрегао је Виктор Борисович ону Јакобсонову жаоку о јудејском страху, као о његовој наводно правој мотивацији када је писао свој критички приказ. Задржао се само на примедби о еротици.

"Ти си, Ромка, ваљда једини на свету који ни на чајнику не видиш еротску симболику."

ГЛЕДАЈУЋИ већ у мраку округлу главу Шкловског, сличну пуном месецу, присећам се првог стиха Бодлерових "Мачака" о страсним љубавницима и суровим научницима. Они, како следи даље у стиховима првог катрена, у зрелом добу заволе те моћне и умиљате животиње.

Преда мном седи у зрелом добу такав страсан љубавник и сурови научник, као из Бодлерове песме - Виктор Борисович Шкловски.

А зар се може без прича о еротици у београдском Клубу књижевника!

За састављеним столовима седи више нас који не можемо без клуба као ни зависници без дроге. Придружују нам се и даме, познанице и оне од први пут. Поред мене је млада и веома лепа девојка, за коју се прича да је велика заводница. Упознали су ме с њом неки другари, мало смо се ближе спријатељили, довољно и да ми каже да не може да преболи растанак са својим професором, уметником. Зато мало и лута. Нека лута, храбрим је ја. Лутајући срешће једном правог. Није онај уметник био за њу прави. Њу је једном у клубу подигао веома познати писац, мој вршњак. Не отима се она него се смеје, загрливши га рукама око врата.

- Волео сам у животу само две жене, готово да виче мој друг док црнокосу лепотицу, високу, танку и дугоногу, држи ту код стола, готово изнад наших глава.

- Волео сам само две жене, понавља он, а онда јој каже нежно - ти си друга.

- Друга? - разочараним гласом пита она.

- Ти си друга, а друга је прва.

Моја познаница воли да се осећа као прва и када зна да је друга.

САДА се за столом води онај чест и бучан разговор ко је у чему први, међу писцима и не само међу њима, у Београду, у Србији, ма и на целом свету. Било у чему, у шаху, пићу, јелу, малом фудбалу, коцки или, као овог пута, код жена. Неизбежна су и она омиљена претеривања - нико никад нигде није... Лицитира се као на бувљој пијаци. Често се спомиње Вучелић.

- Лако је Вучели кад пише позоришну критику - каже песник који навија за Булета. - Ове млађе глумице, које тек треба да се афирмишу, неће много да се размишљају кад је у питању критика.

- Па што ти онда не пишеш позоришну критику?

- Пишу је и други, али Вучела...

Булетов је избор Никола Милошевић.

- Полуделе студенткиње за њим. Распреда Никола на часу о Достојевском као мислиоцу, а цурице у првим клупама задигле сукњице и уздишу...

- Тешко смувати студенткињу кад си јој професор. Него Киш...

- Нисам у игри - каже Данило и грли девојку која седи између нас.

- Прави је онај ко се овде прави луд и не јавља за реч - наставља Данило.

УСТАЈЕ Дача да се поздрави с неким. И Киш је у клубу део инвентара кад није у Француској. И ја дођем као једна од фотеља. Поготову Буле. И Шћепа. И Милан Комненић. И Поповић Бранко. Само што је Бранко, тих и миран човек, доктор књижевности, а својевремено професор математике и физике, мање упадљив од других. И зато је мој у клубу најприснији друг.

- Не слуте ови лепи, млади и високи момци, као што је Данило, а још је и шармантан и личи на Блока, ко је заправо највећи мушкарац међу писцима, шапуће ми моја пријатељица. - Није он ни млад, ни више онако леп као некад, судећи по сликама, а ни висок. Али је и мужеван, и нежан, и храбар, и широке руке, и кавгаџија, и другар, и не хвали се да нам се свиђа, нама које умемо да осетимо ко је ко и какав...

НЕКИ од присутних погађају о коме је реч. А Александар се опет присећа Шкловског. Прича Шкловски Александру, као да пише мемоаре, и о својој судбини. Зна да је матор, дебео, ћелав. Али се и овако стар понекад осећа млад, не само у души него и у телу. Не разуме његова жена откуд му се у њиховим годинама јавља љубавна жудња. Толстој би њега разумео. Да, и онај у старости Толстој. Лав Николајевич није, додуше, морао само да сања. Друг сладострашћа могао је, за разлику од њега, да задовољи еротске жеље с девојкама у својој Јасној пољани.

- И Блоку су се повремено догађале везе с другим женама. Да ли сте знали за ту Блокову склоност? - пита Александра Виктор Борисович.

- Могао сам само да наслутим нешто читајући о љубавном пару у песми "О врлинама, подвизима, слави". Дама без објашњења напушта оног кога зовемо песничким субјектом и своју судбину препушта другом. Колико набоја, и психолошког и социолошког, има само у том једном стиху - "Своју судбину дала си другом"! Судбина ове жене је као имовина која се даје или прима. И песник, претпоставимо да је то он, у први мах олако прихвата растанак - баца прстен у ноћ и заборавља прекрасно лице.

- Да би после схватио - наставља Шкловски, да живот без ње никад више неће да буде као што је био некад. Све је прошло. Нема више ни маштања о нежности, о слави... Мада је и она, Љуба, имала љубавну везу с чувеним циркуским кловном. Тако се она једне вечери нашла у циркуској ложи да посматра свог љубавника. Кловнова супруга очигледно зна шта се догађа па улеће у ложу и насрће на своју супарницу. Љуба не бежи, главу не крије рукама него узвраћа ударце. Горе на врху, код самог улаза, појављује се изненада Александар Блок. Сви га примећују, жене прекидају тучу, настаје мук. Блок полако силази према ложи, прилази Љуби и загрљену је води уз степенице према излазу. У једном тренутку јој каже - Љуба, ништа није било.

Без љубави ништа не би било! - закључује Александар.

Ne me quitte pas! If you go away take the sun away! Немој поћи сад!


СУТРА: Завађени опозициони политичари