KAKO се Александар уопште обрео на Бледу, на Конгресу ПЕН клуба 1965? Није био још ни члан те, тада веома важне међународне организације. Идеја да и он крене пала је у последњем тренутку. Мија га је позвао да сврати код њега увече на неки договор.

Организатори конгреса били су словеначки писци, Мира Михелич и Јоже Јаворшек. Присутног Миодрага Булатовића су главни завереници, Мија Павловић, Васко Попа и Александар Стефановић, замолили да Јожу позове Мијиним телефоном. Он, а и Васко, Мија и Аца, моле Јаворшека да и Александру омогући долазак. Јоже каже да је чуо за њега, мада вероватно нема појма. Онда му Буле, у свом стилу, испреда читаву причу. Појавио се нови Скерлић, отприлике. Даје слушалицу Мији.

- Било би добро да присуствује неко и из нове генерације српских писаца.

Јаворшек се интересује да ли Александар говори енглески. Наравно. И руски, као матерњи. Онда нема проблема. Осим оних највећих, превоза и смештаја. Буле се пријављује као возач. Иде колима. А слажу се Васко и Аца да с Петровом деле собу у вили Академије наука на Бледу.

Мија је ван те игре, јер с Марленом има собу у хотелу. Васко узима слушалицу и каже да нико ни намерава да спава док је на Бледу. Највише сат, два. Смеје се: - Снаћи ћемо се нас тројица.

ВОЖЊА с Булетом је, наравно, посебан доживљај. С нама на пут полази и Радоје Татић, новинар "Вечерњих новoсти" из културне рубрике.

Буле нам у колима држи предавање шта све мора да зна добар возач и о чему мора да води рачуна. А успут га зауставља милиција, јер је претицао преко пуне линије.

Расправа с милицијом траје бар пола сата. Зар њему, писцу, родољубу, који својим књигама шири по свету славу ове земље да наплаћују казну! Као доказ вади из фасцикле исечке из новина на неколико језика. Али и наше суперлативе о његовом роману Црвени петао лети према небу. Делује милицајцима сумњиво тај наслов! Буле почиње да им држи час из књижевне теорије. Реч је о пожару, ратном, подметнули га окупатори, али пожар није само пожар него и... Пустиће га да вози даље. Без казне. Да се спасу беде! А о књижевности ионако не знају много. Давно су завршили школе.

- Које школе? - хоће да зна Буле. Основне, средње, јавне или оне затвореног типа? Ма нека пусти школе и само нека не прелази пуне линије. Писац је, па га све интересује. Да ли казне пишу латиницом или ћирилицом? Још су у Србији!

- А у Хрватској не може ћирилица? Како латиница може у Србији! А да ли знате неки страни језик? Има сада и странаца на нашим путевима? Да ли говорите бар македонски или словеначки? Ето, ја знам словеначки.

- Па наравно када живите у Љубљани! Пише вам на возачкој.

- А не, у Љубљани са Словенцима говорим српски, а у Београду словеначки. Нарочито са словеначким политичарима.

УВЕЧЕ упознајем Булетову мајку и тазбину. Буле ми је већ причао о мајци и оцу док нисмо стигли. Оца му је за време рата, у расправи због неке глупости, убио руски емигрант. Нека ми не буде непријатно што то каже, воли он и Русе и руске емигранте. Смрт оца је један од разлога што су тада живели тешко, бедно као мишеви у гвожђарској радњи.

У Београд је кренуо на студије у немачком шињелу. Пита га мајка шта ће у Београду. Да студира. Шта да студира? Психологију. Шта ће му она? Хоће да будем писац.

- Писац! Добро, само пази да те не ухвате!

Присећа се те вечери Буле својих сусрета са Андрићем. И како је, захваљујући Андрићу, без много чекања постао члан Удружења књижевника Србије. Поднео је молбу за пријем после прве објављене књиге прича Ђаволи долазе. Глигорић га поцепао, каже. На седници Управе нико да га подржи, сви против. Осим Андрића. Упознао он младога писца. И саветује да га ипак приме. Ако га не пусте на врата, ући ће кроз прозор! Ушао Буле, ипак, на врата.

А каже му Андрић и да се чува риђокосом, нарочито жена... Захвалио Буле Андрићу на савету, али га није послушао. Оженио се баш риђокосу. Не каје се.

Не делује му Андрић убедљиво када разговарају о женама. Пита га Буле лепо да ли спушта ролетне када преко дана води љубав. Да ли увече пали светлост? Или воли радњу по мраку? Андрић се смешка и не одговара на питања. Ништа не говори о себи, а о другима као у изрекама. Риђокосе ће да освоје свет!

Сутрадан Буле Александра води у породичну викендицу недалеко од Љубљане. Управо је завршио драму Годо је дошао. Булетов Годо је пекар. Таквог свет очекује да дође. Шта ће им неко ко зна само лепо да прича и свашта обећава. Потребан је неко ко зна да ради. Ко уме бар да умеси и испече хлеб.

У ВИЛУ Словеначке академије наука и уметности на Бледу, у којој ноће и Васко Попа, Аца Стефановић и Александар, на ручак и вечере долазе углавном страни гости. Руча се у трпезарији, а вечера у башти, где Јаворшеков син са друговима припрема роштиљ. Свако од домаћих гостију има пријатну дужност да, уз јело и пиће, странцима прави друштво. Александар је задужен, због знања енглеског језика, ни мање ни више него за писца предвиђеног да на том скупу постане председник ПЕН-а, Артура Милера. Александар Стефановић зна енглески много боље, али га мрзи да се гњави с преводом. Превео је сјајно Васкову песму "Мала кутија" и доста од њега у том послу.

Чувени Американац, редован гост само на ручковима, у опхођењу је веома једноставан човек. Каже Александру одмах да га ословљава по имену, а и он га зове - Алекс. Милер је причљив и радознао саговорник, а своје задовољство храном као да жели да покаже свима доста гласним подригивањем. Свако има свој начин да домаћинима искаже своју захвалност.

ПИТА Александра да ли је чуо за његову драму После пада. Зна да је већ извођена у Београду. Нема шта, брзо. Александар и чуо и гледао. Милер га пита за утисак? Драма је изванредна, само није био праведан према Мерилин. Зашто није?

- Па испада да сте у тој вези ви били главни, а она лудовала за вама.

- Па тако је и било. Њој је више од мене било стало до наше везе. Од ње је све и почело.

- Артур, да ли имате у хотелу огледало?

- Наравно! Зашто питаш?

- Па, тако! Сетите се како је изгледала Мерилин, па баците поглед на огледало.

Не изгледа да се Артур увредио, мада је на томе разговор о драми завршен. Следећег дана Милер седа за сто и не погледавши Александра. Ни питање - шта се догађа каже: - Наш разговор о Мерилин испричао си новинарима.

Александар је дознао и објаснио Милеру како је прича о Мерилин доспела у новине: иза њихових леђа новинар је снимио разговор.

ПОЛИТИКА И БАШТОВАНЛУК

НА ЗАВРШНОМ свечаном банкету Александра су сместили између два за организаторе најважнија госта - Артура Милера и Леонида Леонова. Рус прича о баштованлуку, Милер о политици. Милер моли Александра да пита Леонова да ли је он писац или баштован? Може и Леонов да пита да ли је Милер писац или политичар, брани Александар Леонова. Има и Леонов шта да каже: Када би се политичари више бавили природом, па и о овој планети бринули као о башти. Слаже се сада и Милер. И позива Леонова да догодине дође у Њујорк на пеновски састанак, ако успе да га баш у Њујорку организује као председник.


СУТРА: Без љубави ништа не би било