НИЈЕДНА друга антологија, а и мало која друга песничка књига, није тако "узнемирила" српску књижевну јавност као антологија Миодрага Павловића "од Светог Саве до Ваве" (Христића).

Главни раздор, с већим одјеком и од познате јавне расправе, догодио се због ње у некадашњем модернистичком табору окупљеном око часописа Дело, међу његовим најистакнутијим сарадницима. Оскар Давичо није дозволио да се његове песме објаве (Београд 1964), али није могао да спречи да се наслови његове четири песме нађу у садржају. У том истом садржају од модерниста омрзнути Дучић има једанаест наслова. А после рата дуго прећуткивани Момчило Настасијевић, кога је баш Давичо три године пре појаве Антологије назвао "полуепигоном", а Марко Ристић му је те исте 1961. уз име име ставио именицу "тамјан", има свих десет.

О АНТОЛОГИЈИ се на посредан начин огласио и Добрица Ћосић, Давичов тада најближи пријатељ и после романа Корени најистакнутија перјаница српске послератне модернистичке прозе. И то оштрим критичким освртом на Васка Попу, чије су се "Игре" пре само десет година нашле на ударним, уводним страницама првог броја њиховог модернистичког гласила. У једној од ретких изјава Попа је веома похвално оценио Павловићев избор из српског осмовековног песништва. Попи би после такве изјаве требало да се зацрвене уши јер је та антологија њему посвећена и он у њој има највише песама. Тако је некако, овде сажето, оценио Ћосић Попину изјаву. У помињаном "Садржају" нашло се, доиста, ни мање ни више него седамнаест наслова Попиних песама, ако се не рачунају наслови циклуса. Његош је остао на девет.

Ствари се, ипак, брзо мењају у српској књижевности. Седам небиблијских година касније Ћосић ће, као председник Српске књижевне задруге, Васка назвати - златоустим.

НАШЛИ смо се на Павловићев предлог у "Мажестику", познатом и по томе што је у њему после рата одседао Крлежа и што су му истакнути нови српски писци, комунисти, ишли у хотел "на ноге". Ишао је код Крлеже чак у Загреб и некомунистички српски писац тада средњег нараштаја кад му је била потребна његова ауторитативна подршка.

Павловић није био од тих. Није био комуниста, један од ретких писаца тог угледа, а умео је ћутке, бар за јавност, да подноси ударце. И једна Павловићева песничка књига била је од познатог критичара, његовог вршњака, дочекана у Књижевним новинама почетком шездесетих "на нож". И то у време када је изгледало да је идеолошким обрачунима намењено било место на ђубришту прошлости. И расправе око Антологије показале су колико је отпорна та идеолошка прошлост.

Павловић је мирно саслушао шта сам поводом Антологије имао да кажем. Чинило ми се противречним да није желео да укључи песме у прози, јер су га, како је у предговору написао, занимали само стваралачки напори у области стиха, а прозним одломцима из средњовековних биографија, преломљених додуше у стихове, накнадно и не од њихових аутора, поклонио је велику пажњу и дао им изузетно место. И то у преводу на савремени језик! Да ли је преводима место у националној антологији? - било је питање из моје критике. И то заједно са песмама писаним на савременом језику? А управо су средњовековне песме битно одредиле духовни склад Павловићевог избора, дале обележје целокупној српској песничкој традицији у његовом виђењу.

ЗАСЛУГОМ тих златокрилих средњовековних песника, како их је касније назвао Васко Попа, заблистали су поново заборављени духовни видици средњовековне књижевности и допринели да се и у новијој поезији уоче с њима дотле непримећена сагласја. Није била избор свега најбољег из српске поезије, а ипак, и једнострана каква јесте, Павловићева Антологија заслужено је добила у мојој критици вишу оцену него било која друга пре њене појаве. Много вредног је, ипак, изостало, због њеног, на свим песничким плановима наглашеног јединства. Ништа зато - требало би, предложио сам, створити другу и другачију антологију као њену алтернативу.

Уместо полемике уследило је пријатељство. Почео сам скоро свакодневно да виђам Павловића, углавном са Васком, кога сам и упознао у Мијином стану на Студентском тргу (угледао сам га с врата како седи с једном Мијином ћерком на колену, другом поред њега, а у његовом загрљају). Схватио сам брзо да је Мија, и тада, у млађим данима, веома сложена личност. Није ме зато изненадио ни његов својеврсни ултиматум да се после његовог разиласка са Васком определим између њих двојице. Наши сусрети су се стварно знатно проредили после мог питања "зашто?", а затим и учтивог "не".

- Нећу да се опредељујем између вас двојице, ваша свађа није мој проблем. Мени сте драги и блиски обојица. А ако могу да допринесем помирењу, ту сам.

ПОМОЋИ није могао више нико. Зашто су се разишли? Мија је замерио Васку да га је, опијен изненадним успехом, потпуно занемарио током Конгреса ПЕН-а на Бледу. Доиста, захваљујући само једној песми, "Малој кутији", прочитаној на отварању на енглеском језику, Васко је био одмах препознат као велики песник. Задивљени су били нарочито они који раније нису читали његову поезију ни у преводу. Васко је постао звезда тог међународног скупа, а није, према Мији, искористио прилику да странце упозна с још једним великим српским песником, својим најбољим другом.

Мада је важио за затвореног човека, није се Мија устручавао да ми говори о себи, о свом детињству, породици, навикама, страховима, а и књижевном животу и писцима. У писму које ми је послао у Лондон 1965. дао је веома занимљив опис књижевног Београда тог доба.

У МЛАЂИМ данима је и пушио и волео да попије, никад превише. Када сам га упознао био је то висок, витак, живахан млађи човек, упечатљивог лица, с малим брковима, разговоран, жељан општења и друштва. Није затварао очи ни пред женском лепотом, али су сва, па и та интересовања у младости била под великом контролом. Поезија је била једина његова "слабост" и њој је подредио цео живот.

Постао је у много чему традиционалиста, а да ипак у нечем битном остане и модеран човек. Није пропустио прилику да од претеча има шире видике, а да при томе остане веран и оном што је најбоље у културној традицији српског народа. Зато је и постигао да у тумачењу српске књижевности буде ако не бољи од најбољих, а оно свакако њима раван.

Памтио сам без подсетника његов београдски број телефона. Изненађивао се увек када сам му на растанцима говорио да ћу му се јавити на тај број.

- Ниси га још заборавио! Знаш га напамет!

Власник тог телефонског броја сада је одсутан. Није ни у Немачкој где је сахрањен.


ДЕТЕ ГРАЂАНСКОГ СТАЛЕЖА

ДЕТЕ града и грађанског друштвеног сталежа Миодраг Павловић, како је старио, све више се трудио да се ни по начину одевања не разликује од својих великих претходника Стојана Новаковића, браће Поповић, Скерлића, Слободана Јовановића, Дучића, Ракића. Изгледа да је још у раној младости одлучио да за њима не заостане ни по знању страних језика ни по познавању светске културе. Временом је почео и да личи на њих, а као песник је желео и он да буде један од оних који су свом роду нови језик с новим осећањем дали.


СУТРА: Мерилин Монро лудује за Артуром Милером