ВИКТОР Шкловски је Александра повео код Михаила Бахтина. Нису ове две живе легенде становале далеко један од другог, па је Виктор Борисович повремено посећивао свог некадашег неистомишљеника по, за њих, веома озбиљним питањима начина тумачења књижевних дела.

Александра је Шкловски пред улазом у зграду замолио да упита Бахтина да ли је он прави аутор књига, које су под својим именом објавили његови сарадници Валентин Николајевич Волошинов и Павел Николајевич Медведев. Њему није згодно, због разних разлога, да га о томе пита, али је уверен да је таква дела могао само он да напише.

На питање о ауторству спорних књига Михаил Махаилович одговора најпре сасвим кратко. Његове пријатеље је то ауторство коштало скупо. А затим, док му се сува и жута кожа на лицу мало румени од сећања, почиње да прича.

ВОЛОШИНОВ је после разорне критике те књиге о марксизму и филозофији језика морао да заћути и престане да објављује. А и умро је млад од туберкулозе, неколико недеља пре свог четрдесет првог рођендана. Судбина другог даровитог критичара, теоретичара и омиљеног професора била је још гора. Ни Медведев није дочекао педесету годину. Стрељан је страшне 1938. године (Александру пролеће кроз главу брза као муња мисао - оне исте године када је он рођен).

Медведевљеве књиге, укључујући и ону која се приписује њему, Бахтину, о формализму у науци о књижевности, биле су уклоњене са свих полица библиотека, већином и уништене. Не зна му се ни место сахране.

АЛЕКСАНДAР је за Ђогов случај сазнао крајем маја 1981. године, као Фулбрајтов стипендиста у Америци, када су Вунена времена била званично повучена и уништена, пре него што је Ђого био ухапшен. Размишљао је, пре тога, да са супругом, такође Фулбрајтовим стипендистом, тог лета и не долази у Београд. Али како да се не врате у Београд бар на пар летњих месеци када су вунена времена из песникове књиге похрлила у стварност?

Стижу уочи самог суђења. Александар с готовим протестним текстом у рукама. Нуди га Политици. Одговор - ни говора! Како може да се брани нешто што је неодбрањиво? Може и мора.

Последњег, ваљда трећег дана суђења, за време паузе, када Ђого за столом остаје сам, окружен са неколико милицајаца, Александар се одлучује да му приђе. Испречују се два милиционера.

- Куда, друг!

- Стигао сам из Америке да бих присуствовао суђењу. Ред је да осумњиченом пружим бар руку. Је ли то нека завера ако га и потапшем по рамену? Је ли ово стаљинистички монстр процес?

Другови се збунили. За Александром је кренуо и Данило Киш. Само загрљаји охрабрења, готово без речи.

ЈУЛСКО суђење се прекида и одлаже за септембар. Ђога пуштају из затвора да се брани са слободе. Увече, неколико пријатеља посећује песника у његовом стану. Ђорђије Вуковић са Миром, Нада Поповић Перишић, Милисав Савић Кум, Данило Киш, Александар и Кринка.

Гојко насмејан, прибран, брине са Бебом, супругом херојем, о гостима као да су им дошли на славу. Текстови Наде Поповић Перишић и Александра биће ипак објављени! Тако су им обећали! У Књижевним новинама и Књижевној речи. Гојко каже хвала, а прећути оно што вероватно мисли - каква вајда!

Ипак. Да се зна...

"... ЗЛО божанство историје носи у Ђоговој поезији различите маске. Онo је страшило на њиви, златоусти лажни пророк, медвед, велики врач, ћесар. Нити има имена ни надимка, не рађа се и не умире, наше је и ничије, своје и свеопште. Поједина од ових утварних обличја као да су изашла из привиђења библијског пророка Данила. И као што су четири светска царства са својим царевима приказана у Пророковим сновима као четири велике звери, од којих је један медвед, тако и поједине Ђогове звери имају царске атрибуте. Али док се у библијском тексту сину човечијем даје ауторитативно тумачење шта која звер представља, у Ђоговој поезији тих 'небеских' кључева нема.

Модерна поезија владарима нити пише хвалоспеве нити им подмеће ругалице. Она им најчешће и не спомиње имена. У Ђоговом медведу да се наслутити слика и прилика Стаљина, као и у ћесару лик Фрање Јосифа. Али то су ипак само досетке. Не само зато што се у поезији испод једне маске никада не налази лице, већ друга маска, него зато што је политичка акција поезије специфична. Она се може упоредити са концентричним круговима. Директан удар је у средишту поезије, у револуционисању ње саме.

Питања, како их је набрајао Ханс Магнус Енценсбергер -'Из које је класе потекао аутор? Како је испунио своју гласачку листу? Какву оцену заслужују његове идеолошке изјаве? Ко га је платио? За коју је публику писао? Да ли је становао у дворовима или баракама? За шта се 'залагао' а против чега?` - када је о поезији реч 'не откривају срж ствари'.

Зашто онда сумњиви медвед? О 'руским медведима и шупљим пањевима', зашто о њима треба писати и 'медвеђу историју знати', писао је још пре 200 година наш Доситеј: 'Зашто да самог медведа на овом свету није, овај би свет био други свет, јербо би био свет без медведа: свако ко два ока има, или једно или ниједно, може видети да су различите ствари, и ви ми ово, љубезни мој, морате допустити: ако ли нећете, ја не марим, али горе за вас!'"...

Тако гласи одломак Александрове одбране Ђога, уз свесрдну Доситејеву помоћ.

КРИНКА и Александар враћају се у Америку истог дана када се наставља суђење. Тако је испало! Не могу да мењају карте, да одлажу наставу. Последње припреме пред одлазак, паковање... Сестра Олга опомиње Александра да погледа црепове на крову, баш код прозора, јер ту је зимус цурила вода када се топио снег. Таман се Александар сместио на крову и почиње да намешта црепове, када испод прозора - Гојкова глава. Пита - шта му друг ради ту на крову. А онда се пење и сам. Умеће он то боље.

Сређују црепове како знају и умеју. Седе на ивици кровног прозора. Посматрају залазак сунца. Ђого зна да му је ово последње или претпоследње вече на слободи. Дошао, ипак, да пријатељима пожели срећан пут. Срећа је сутра потребна њему, а не њима! Ко сведочи сутра? Светлана Велмар Јанковић.

СИЛАЗЕ с крова. Александар узима слушалицу, окреће телефон. Јавља се Светлана. Каже да зна зашто је зове. Звао ју је и Иван Лалић. Од њеног сведочења не зависи ништа. Све је одлучено. А и Ђого је написао шта је написао. Пружио им шансу да га тумаче како га тумаче. Може она једино себи да загорча живот. А Александар добро зна да они, који је зову Велмарком, само чекају прилику да јој сломе врат, када већ нису могли њеном оцу.

Када сам и ја био подигао глас поводом забране Вунених времена и хапшења Гојка Ђога, покушао сам да подсетим "узнемирену јавност", позивајући се при томе и на Андрића, да у књижевном делу пише само оно што је тамо написано. "Бронзана глава" из Ђогове песме је "ћесарова", а не нечија друга.

Све то не значи да се у тој "бронзаној глави" не може препознати и Брозова глава нити да се сличности из тамо описаног "бронзаног доба" са, на пример, Брозовим добом своде само на понављање истих сугласника (што, узгред речено, нису ни запазили књижевни и остали творци судске оптужнице).

Нико нема ексклузивно право на Ђогову бронзу, пa ни Броз.


СУТРА: Раздор златоустих песника