АЛЕКСАНДРОВЕ песничке и животне планове запретио је седамдесетих година да поремети нико други него Ерих Кош, његов књижевни промотер из раних књижевних дана.

Александар је у Књижевној речи, листа нове, од Александра млађе књижевне генерације, објавио руковет песама из већ припремљене песничке књиге Брус. Насловом је песник хтео да наговести своје, новим средствима изоштрено, песничко опредељење. Требало је да лети перје поезије и да годи укус бруса.

На исту мету циљао је и насловима неких циклуса, као што је био и наслов Машина за туцање. Песме, кратке и веома кратког стиха, донекле апсурдистичке, а донекле и еротички и друштвено провокативне, стигле су са страница Књижевне речи из баш тог туцачког циклуса и у руке Ериха Коша.

"Моје десно око / Не личи на десно око / Моје десно око / Личи на храм /

Ако моје лево око /Хоће да личи на моје десно око / Мора да измисли храм / И у њему сахрани војсковођу / Војсковођу држим у себи / Од кога ћу позајмити храм."

НА СЕДНИЦИ Управе књижевника Србије Кош диже руку и јавља се за реч. Одлучио је да говори о једном књижевном скандалу, мада Удружење књижевника за такву расправу није право место. Каже Кош да је већ успоставио контакте с неким партијским друговима из републичког ЦК и замолио их да му помогну у припреми једног састанка. Чланови Управе занемели, питајући се о чему је реч. А реч је, објашњава Кош, што се у једној песми, објављеној у последњем броју Књижевне речи, говори о живом председнику Титу а тражи припрема за његову сахрану.

Допушта да је члановима редакције листа промакла поента те кратке песме, јер не спомиње се име него само војсковођа, али за њега нема никакве недоумице на кога аутор тих стихова циља и шта жели да поручи. Аутор је члан нашег Удружења и зато говори о томе на седници Управе, али само с предлогом да се одреди ко ће у њено име да присуствује разговору са политичким руководством наше земље о тој дрској провокацији. Он, поред себе, предлаже и другарицу Јару Рибникар.

УРЕДНИК Књижевне речи Милисав Савић, очигледно крајње забринут, јавља се телефоном Александру исте вечери. А Александар се тек вратио из Америке где је одржао неколико предавања и на пар места читао песме. Не часећи часа, Александар позива телефоном Јару, с којом је, и са Зораном Глушчевићем, сарађивао пре тога на објављивању једне серије књига.

ПАРАЛЕЛА О БРОЗУ И НЕХРУУ АЛЕКСАНДАР је за време боравка у Индији, на светском кронгресу песника 1985. године, био позван да буде гост и на главном програму индијске телевизије. У разговору му домаћини постављају вероватно неизбежно питање о великом пријатељу покојног премијера Нехруа и њихове земље Јосипу Брозу, по мишљењу индијских саговорника такође тада већ у друштву великана историје. Какво је његово лично мишљење о Титу? За Александра он је човек прошлости. Како то када његовог саборца у Покрету несврстаних Нехруа у Индији сматрају савремеником и узором? Друго је Нехру. Како друго? Да је политичар, какав је био Нехру, живео у Југославији, Тито би га послао иза решетака, или бар уклонио с јавне сцене, као и низ некада његових блиских пријатеља и сарадника, а о бар једном зна готово цео свет. Зашто би се неки југословески Нехру нашао у друштву оних које је Тито отписао или утамничио као опасне по његово дело, улогу и њега лично. Нехру није био политичар идеолошких табуа, а у Титовом друштву није било места за демократе западног типа, нарочито за присталице вишепартијског система. И да ли би Нехру могао да трпи култ нечије личности као незаменљивог вође, чак и после смрти?

Каже му Јара да и она мисли да је ствар веома озбиљна, мада ту његову песму још није читала. Али Кош јесте и чврсто стоји иза својих закључака. Пита је Александар да ли вреди да он поразговара са Кошем, који му је некада, као књижевном почетнику, био чак нека врста ментора. А Александар је и писао о њему.

- Покушајте, неубедљиво одговара Јара, шта бисте друго!

ПОРАЗМИСЛИО је Александар мало, посаветовао се са својом девојком Кринком, касније супругом, па онда зове Коша. Чини му се да га је Јара већ обавестила о њиховом разговору. Кош леденим гласом одбија да о било чему разговарају телефоном, али пристаје да се сретне с Александром да би саслушао шта жели да му каже.

Могу ли да се нађу сутра? Могу. У Удружењу? Зашто да не. Само не на спрату. Тамо је увек гужва, каже Кош, него у ходнику пред вратима њихове сале за седнице и књижевне вечери. Нема Кош много времена, па га моли да када се сретну одмах пређе на ствар и да буде кратак.

Прави Кош! Прецизан, директан, сажет, а уљудан. Тако и пише. Један критичар описује стил његове прозе - као да је писана добро зашиљеном оловком.

ЕРИХ Кош је у Француску 7 стигао пре Александра. Мора да је такав био и као ратни комесар. Стоји непомичан, усправан, мршав, стегнутих вилица, строгог погледа, упереног право у очи сабеседника, или окривљеног. Само није у униформи него у савршено испегланом грађанском оделу. Пита одмах - шта сте хтели?

- Вратио сам се из Америке. Тамо сам срео професора, слависту, добро зна наш језик.

Кошев се ледени поглед претвара у поглед питање, па и чуђење. О чему овај прича?

- Колега познаје и цени ваше дело. Написао је чланак о вама, с изразима дивљења. На енглеском, наравно, и требало би ускоро да изађе у једном познатом америчком научном часопису.

Кошев поглед наставља да се мења. Интересовање уместо чуђења, а стиснуте усне као да развлачи једва видљиви осмех задовољства.

ЗАНИМЉИВО, каже, не кријући изненађење. Како се професор зове? Не, није чуо за њега. Не прати ту врсту периодике. Је ли то све што жели да му саопшти?

Не, хоће и да се похвали. Старији колега је читао његову критику о Врапцима Ван Пеа, објављену пре више од десетак година у Савременику, ако се сећа. Сећа се, а и лице му за тренутак добија опет израз судије.

- Цитирао ме је. И оно о Јеврејима, али највише оне реченице о Великом Маку. Оно о култу личности. Он разуме мој некадашњи оправдани страх јер ја не спомињем имена. А он открива и право име Великог Мака. По њему је мртви кит само метафора за личност чији сте култ жигосали. А сматра колега да сте изванредно описали и целу церемонију будуће, сада вероватно не тако далеке сахране. Заваравања нема, на шта јасно упућују риме које сугеришете - ми волимо кита, а то звучи познато, као ми волимо...

- Ову причу скупо ћете да платите! Све је то ваша досетка, а не неког америчког професора.

- Било чија да је, изгледа много реалнија него ваша досетка о мојој песми.

Кош одлази убрзаним кораком, згрченог лица и без поздрава.

Касније тог дана јављам се Јари. Она ми одмах каже да ју је звао Кош. Не поменувши детаље нашег разговора, само ју је обавестио да је одлучио да одустане од састанка у ЦК-у. Није ово тренутак за аферу с могућно далекосежним, а непредвидивим последицама.

Васку Попи причам о тој малој драми после њеног одиграног епилога. Прочитао Васко песму, одмахнуо руком.

- Ништа страшно, само гледај убудуће да избегаваш војсковође. Поготову немој да их сахрањујеш.

СУТРА: СТРАДАЊЕ ГОЈКА ЂОГА