КАСНИМ на седницу скупштине мог књижевног удружења. (Александар увек некуда касни, па трчи да му тролејбус не побегне када га из даљине угледа да стоји на почетној звездарској станици. Кад пара за такси нема, нека раније устаје или се брже за полазак спрема!). У тролејбусу 28 прелиставам неколико новина и тражим текстове о Декларацији о називу и положају хрватског језика.

Јутрос сам чуо на вестима да се Декларација о називу и положају хрватског језика подвргава критици. На брзину сам сазнао да Декларацију подржавају најугледнији хрватски писци и лингвисти, Крлежа, Шегедин, Тадијановић, Цесарец, Франгеш, Павлетић, Катичић, а и да иза ње стоје и све битне хрватске установе културе. Закључујем да је реч, ипак, о партијском акту. Мало ме само чуди Вјесниково ограђивање. Препоручује Вјесник, сасвим у Стаљиновом стилу, да проблеме и с језиком, којих има, мора да решавају, наравно, Савез комуниста Југославије и СК Хрватске. Зар нису и сви потписници Декларације комунисти, као и руководиоци свих хрватских културних и научних установа?

САЛА Удружења већ препуна кад стижем. Ниједног слободног места. За столом седе Душан Матић, председник Удружења, и Петар Џаџић, потпредседник. Скупштина само што није почела да ради. Матић ме види како стојим крај врата, једини на ногама, па предлаже да ме Скупштина изабере у радно председништво јер за столом има једна слободна столица. Леп гест.

Данас је 19. март 1967, а ја сам, сасвим недавно, 18. децембра 1966. објавио текст у Политици - "Матићев ђаволски посао". И баш о његовим изабраним текстовима. Уредници Зира Адамовић и Миодраг Максимовић Макс нису сигурни како ће Матић да реагује на моју критику, мада у суштини похвалну. Има у тој критици, ствари које, по њиховом мишљењу, могу да се не допадну доајену српске поезије.

ТВРДИМ да је Матић најбоље песме написао као надреалиста, пре тридесет година! Може такво тврђење да запањи и Ваву Христића, аутора предговора и избора.

- Нећеш ли то мало да ублажиш? - питањем ме саветује Зира, искусни новинарски вук.

- Ма нека иде овако - смејуљи се Макс. - Не морају сви да му се диве и после похвала очекују да их прими на поклоњење.

СВЕДОЧЕЊЕ МОМЕ КАПОРА КАО и увек, Момо Капор изванредно дочарава догађаје после узбуне око загребачке Декларација о називу и положају хрватског језика и Предлога за размишљање групе српских писаца: - Било је захтева да нас ухапсе. Онда је мој стриц, који је тада био народни посланик у скупштини Чедо Капор почео да виче на мене да хитно повучем потпис. Следећег јутра је из Сарајева стигао мој отац. Рекао сам му: "Ако си дошао да ме наговориш да повучем потпис, онда одмах да се вратиш". Он ми је тада казао: "Не. Знајући какав си, дошао сам да ти забраним да га повучеш". Онда сам побегао у Италију месец и по мислећи да ће се све смирити. Када сам потрошио све паре у Трсту, враћајући се кући из Венеције, последњим лирама сам купио "Борбу" и видео да на првој страни траже наше хапшење".

- Па назвао сам га чаробњаком језика!

- Ниси, ниси - исправља ме као и увек добро расположени Макс. - Само си написао да су ране песме наговестиле чаробњака, али да се даље у том правцу није развијао.

Макс и касније наставља да се шали.

- Не јавља нам се наш Матић! Мора да се још опоравља од твојих похвала.

А,ЕВО, сада, Матић ме позива у радно председништво. У тим ме мислима прекида Михиз својим захтевом да се Скупштина изјасни о хрватској Декларацији, а прво да саслуша "Предлог за размишљање" групе српских писаца.

- Прво да се држимо дневног реда, захтева Матић, - оних питања због којих смо сазвали Скупштину. А после може и о твом предлогу. Под разно, после паузе.

Матић као да зна о чему се ради у Декларацији и вероватно наслућује о каквом је Предлогу реч. И добија, упркос Михизовом противљењу, подршку већине присутних.

Мало ко памти, а и нема нас много живих после пола века од онога дана, о чему се расправљало и одлучивало пре паузе. Ни Предлог, за разлику од, по недавним хрватским оценама, историјске Декларације, готово нико више не помиње. А какву је тада гужву изазвало то Размишљање.

НА ПАУЗИ се ни о чему другом не говори него о Предлогу. Михиз окружен писцима одговара на питања. Држи пар страница у рукама, чита неке пасусе и имена потписника, којима, каже, може да се придружи ко се слаже с тих неколико битних ставова.

Не желећи да се гурам око Михиза, питам Зорана Гавриловића, свог професора с постдипломских студија, да ли зна о чему је у Предлогу реч.

- Нисам читао тај "мост" за размишљање него ходао по њему - одговара Зоран озбиљним гласом. - Све је једноставно. Предлаже се да највиши државни органи усвоје основне хрватске захтеве. Језик хрватског народа треба називати хрватским, а српског народа српским. И додаје се захтев да се успостави потпуна равноправност оба језика и писма, у Србији за Хрвате, и у Хрватској за Србе. То укључује и школовање припадника оба народа на својим језицима и по својим националним програмима у обе републике. Толико.

Зашто не бих и ја потписао кад се слажем с оним што чујем.

ШЕТАЧ по "мосту" Зоран Гавриловић почиње својим дубоким, мало промуклим, мада не и патетичним гласом, да чита Предлог. Чим заврши Матић устаје и напушта салу. Џаџић отвара расправу. Диже се више руку. Прва је Михизова, коме Петар даје реч. Роксанда Његуш, из првог реда крај прозора, устаје и протестује. Жели да поводом овог националистичког испада говори, на шта има право и по свом стажу, као писац и као комуниста.

Почиње да оптужује Џаџића због пристрасности, а и као саучесника у овој недопустивој ујдурми и Џаџић устаје и напушта салу. Рокса наставља да добацује и да се буни. Кажем јој, јер морам сад ја да водим Скупштину, да се Михиз доиста јавио први, а и за њу је боље да после њега коментарише и Предлог и његово објашњење.

МИХИЗ углавном понавља основне тезе Предлога и сматра да у њима нема ничег шовинистичког. За разлику од Роксанде, министар културе Вукос говори веома мирно и разложно, али предлаже да се Предлог сада не усвоји. Биће још расправе и о Декларацији, тек је почело. После бурне расправе говорим последњи. Сматрам да је после свега бољи миран језички развод него лош брак. Скупштина не усваја Предлог, а већ се помиње сазивање ванредне скупштине.

Настаје готово незапамћена хајка, у стаљинистичком духу скоро двадесет година после раскида са Стаљином.

КАЗНЕ су, ипак, блаже. И за оне који се не кају, не самокритикују, не повлаче потписе. Прети се хапшењем, али хапшења нема. Али не изостају и у Србији, поготово у Хрватској, смене, искључења, укори, оставке као последица ставова о језику.

Запањује, ипак, крајње удворички однос писаца хрватске Декларације према комунистичким властима. И у самој Декларацији и у изјавама после њене осуде.. У Предлогу, напротив, ни речи о комунизму, Револуцији, Партији. Ни многи потписници Предлога нису чланови. Ипак, однос повучених и неповучених потписа је поразан: 30 према 12 у корист првих. У другој групи већина је непартијаца. Нама је, наравно, лакше! Не губимо само тзв. партијске привилегије јер их нисмо ни имали.

СУТРА: КО ЈЕ ТИТО - ВОЈСКОВОЂА ИЛИ МРТВИ КИТ