ВАСКО Попа је болестан. Крајем претходне године заједно смо одлазили на прегледе у војну болницу. Возио сам га колима, а користио прилику да и ја обавим неке анализе пред краћи одлазак у Америку. Моји резултати добри, његови нису. Десетак дана пред мој одлазак у Јапан јавља ми се изненада из болнице. Тог јутра су стигли његови резултати и јавили му да се одмах спреми и без одлагања дође. Лепо су га сместили. Сам је у соби с купатилом. Зове ме да га посетим.

Обилазим га скоро сваки дан. Примећујем да на сточићу поред кревета, под лампом, држи две књиге. Питам га шта чита. Нешто на француском. Шта на француском? Књигу класичне кинеске и књигу класичне јапанске лирике.

- Због Црњанског? - питам га шаљивим тоном.

- Не - одговара озбиљно. - Због тебе и мене.

- Како то мислиш?

- Јапанце читам да видим куда ти идеш.

- А Кинезе?

- Ову кинеску књигу, која се зове Пуста планина, читам да сазнам куда се ја спремам.

ПРЕД опроштај га грлим. Уздржавам се да не заплачем. Знам да је то наш последњи сусрет. Осим, можда, једнога дана на пустој планини.

Васку сам се јављао телефоном из Јапана једном, два пута месечно. Обрадовао се увек, али ме и упозоравао да не говоримо дуго да не бих "банкротирао". Скупи су позиви из далеког света. А када бих га уверио да могу себи да допустим то задовољство, распитивао се о земљи која га је интересовала као песника.

Разговарали смо последњи пут на Бадње вече по новом календару 24. децембра 1990. године. Након десетак дана каже ми Хаша - у смрти је Васко био тако леп!

Присећам се наших разговора током вишедеценијског блиског дружења. Један је о Милану Кашанину и САНУ.

ШТА је Милан Кашанин радио пре, за време и после великих ратова може да се сазна из енциклопедија и књига, биографије Радована Поповића и интервјуа Косте Димитријевића, а у новом веку и на сајтовима интернета. Милан, заједно са супругом Катарином и ћерком Марином често педесетих година посећују нашу кућу на Звездари јер је мој теча Михаило Јаконић његов школски друг.

Оставила је Кашанина нова власт више година после рата без посла и потпуно га бојкотовала. Поред осталог и због кумовске везе са кнезом Павлом. А онда га задужила да отвори и води још један музеј, као пре рата Музеј савремене уметности и Музеј кнеза Павла, а сада - Галерију фресака.

- Него, Мишо - почиње једну од својих прича Кашанин, кога сви с пажњом и уживањем слушају, а ни њега није тешко натерати да не изневери очекивања својих верних слушалаца - јеси ли чуо како се неко нашалио с мојим некадашњим великим пријатељем Вељком Петровићем. У његовом кабинету директора Народног музеја звони телефон. Вељко диже слушалицу и чује како га неки, њему однекуд познати глас, пита:

- Јеси ли то ти, Вељко?

Вељко одговара да јесте, да је то он, а занима га ко му се то јавља.

- Ја сам, Црњански, управо се вратих из Лондона.

Запањен, Вељко каже, - Нисам то ја - и спушта слушалицу.

Вртиће се, ваљда, и Црњански једнога дана, нада се Кашанин те далеке 1954. године.

АЛЕКСАНДРУ Кашанин изгледа, у његовим касним педесетим годинама, мада седе косе и бркова, или баш због те сребрне боје просуте по глави, отменији и чак лепши него на сликама из млађих дана. Прави средњовековни племић, како их замишља Александар, заљубљен у народну песму и житија, којих се управо сада прихватио да чита. Могао је и раније, јер већ годинама сваке недеље и о свим празницима прислужује у руској цркви.

Дружи се са синовима руског свештеника оца Виталија Тарасјева Василијем и Андрејом, као и с њиховим другом Дејаном Дејановићем, студентом богословије. Захваљујући разговорима с њима, слушању проповеди и учешћу у богослужењу, мада сасвим скромном, отварају му се пред очима врата у свет вере као чудесне и благотворне светлости.

И КАШАНИНУ као да се лице понекад озари том, колико српском толико и византијском духовном светлошћу. Ако таква светлост уопште постоји, Александру се чини да је за столом види неким својим унутрашњим очима. Нарочито када Кашанин говори о уметности и књижевности средњовековне Србије, равноправне државе у европској хришћанској породици.

Или када Кашанин устаје и почиње да говори напамет, на пример, одломак из романа Сеобе Црњанског...

Или када седи испред Видин капије, увек на челу стола, окружен млађим пријатељима. Прича им како је требало да има своју серију о српској цивилизацији на београдској телевизији. Смислио је тридесетак наставака. Знају његови поштоваоци да нико други не би могао у Србији да уради тако нешто изузетно него само он, аутор, поред осталих, и изузетне књиге Судбине и људи.

Власт је, међутим, хтела да позове Кенета Кларка да учествује у предложеној телевизијској серији о српској уметности, да дође и да свему и он да своје обележје. Кларк је упитао шта ће он ту поред свог пријатеља Кашанина! Правом зналцу српске културе и уметности, од њених почетака до новога доба, поред европске, нарочито француске и руске, Кларк је поклонио своју књигу са посветом. Кашанина, ипак, нису позвали.

С ВАСКОМ Попом Александар такође долази да поседе и, уз пиће, слушају Кашанина и поразговарају са њим. Кашанин говори да пише роман о београдском друштвеном животу између два светска рата. Васко га убеђује да би било занимљивије када би написао мемоаре. Стварносна проза је у успону. И наводи пример Црњанског. Па и Ембахаде су роман. И то какав!

А ОНДА - случај са Академијом. Зачудо, Васко, који пред Александром као да нема тајни, не помиње ништа о предлогу да се Кашанин бира за академика. Нити о свом ставу према том предлогу. Све док не почне прича да је Васко малтене Академијина врата залупио Кашанину пред носом.

- Сам знаш колико поштујем, па и волим Милана. Али Академија није само научна и уметничка установа. Она је и друштвена. Или би бар требало да буде. Свака Кашанину част као научнику и критичару - узбуђује се Васко док у "Мадери" испијају црно вино. - Није му ту место са свим оним што је некада био и за шта се залагао.

- Шта да кажемо, рецимо.

- Не помињи ми неке његове некадашње истомишљенике, послератне академике. Обрнули кожу наопако. Престројили се, што се каже, у ходу. Шта мислим и о њима у једној установи социјалистичког друштва боље да ти не кажем. Да се бар и он променио, а није. А са Кашанином била би Академија још конзервативнија. Мораће и Академија да се мења.

- Оптужују те да си говорио у име Партије.

- Зар сам тамо ја једини члан Партије? Ако им није било право, зашто нису гласали! Могли су да ме надгласају да су хтели. Ћутећи су скинули предлог с дневнога реда!

Гледа Александар Васка црвеног у лицу, већ мутног погледа, па не жели да му, када настављају да шетају Ташмајданским парком, повређује очигледно живу рану на души.


НОВИ ЛЕВИЧАРСКИ ЈЕЗИК

У СУСРЕТИМА са Миланом Кашанином не мимоилази се ни политика. Васко хвали српске либерале на власти због новог, Васку још увек драгог левичарског језика. Кашанину се Васкове похвале не допадају, нарочито у поређењу са политичарима бившег, његовог доба. За нову звезду на небу српске политике каже да је још млада и да би требало још много да учи да би по знању достигла и некадашње гимназијске професоре.