НE знам да ли бих написао циклус Последње Косово да нисам, заједно са супругом Драганом, за првомајске празнике 1968. године посетио свог великог друга и кума Александра Суслова у Приштини.

Саша је у то време био управник ловишта на Шар-планини. Новине су писале о Александру када сам у Дебру и Кичеву 1962-1963. године служио војску. Он је сам, када су све потере после безуспешног лова одустале, кренуо и ликвидирао изузетно опасног медведа, могућег убицу људи.

Тај храбри Рус рекао ми је те 1968. да долази последње време за Србе на Косову. И да он намерава да се врати у Београд, у велику неизвесност за њега у погледу посла. Ако мој храбри Саша напушта Косово, онда је косовска коцка заиста пала на зло поље. По Саши је Брионски пленум коначно одлучио којем ће се Косово приволети царству.

ПИТАЊЕ Косова узнемиравало је и Васка. Како и не би када је зрно косовске земље на длану и он као црноризац кос у кљуну претворио у песму. Васково Косово је и "Поље као свако / Длан и по зеленила". И - "Поље као ниједно / Над њим небо / Под њим небо".

Слутио је Васко каква опасност може да прети песницима који на пророчки злослутан начин пишу о тој земљи на длану. Зато нисам желео песме да дајем Васку на читање пре него што се појаве у часопису. А песме сам пролећа 1971. понудио Зорану Мишићу да их објави у Књижевности.

ВАСКО се ужаснуо када је прочитао те песме. Најавио је долазак и једнога дана касно увече стигао је код мене заједно са Зораном. Успео је већ да испрепада Зорана мада не и довољно да би он одустао од песама без моје сагласности. Зоран је углавном те ноћи био слушалац, док сам ја покушавао да убедим Васка да у песмама нема ничег опасног.

- Па довољно је да прочитају само наслов Последње Косово па да, не читајући даље, крену у акцију. А ти, Саша, јеси ли свестан шта тај наслов сугерише? На шта упућује? На шта и позива? Тим насловом и песмама кривицу за губитак Косова пребацујеш на Србе. Ето, само што не кажеш, дижу руке од Косова и напуштају своје свето место уместо да му се враћају баш сада када је наступило то - "пошљедње време". Таквом јасном алузијом на одсутност родољубља код савремених Срба, на слабост сличну оној српској неслози у време пропасти српске средњовековне државе, имаш да навучеш гнев и српских националиста. Не мањи него њихових непријатеља на власти. Сугеришеш да због њих, или нас комуниста, ваљда због диктатуре Зоранове и моје партије, Срби од јунака постадоше бегунци, од ослободилаца избеглице.

- Стани мало, Васко!

- НЕ КАЖЕМ да ја тако мислим, него шта други могу, или ће највероватније да закључе читајући твоје Последње Косово. И ко ће да те спасе? Мали сам ја ако рачунаш на мене. Ма ко си ти да дрешиш косовски чвор? Па још ни прву књигу песама ниси објавио. Ни мени није пало на памет да на било кога указујем прстом због Косова какво је постало данас. Мени могу да замере само хришћанску симболику. За њу сам увек готов да платим цену! Али симболика је симболика! Ништа више! Никог не интересује симболика. Каква симболика кад Срби на Косову продају земљу и куће! А ти не да упиреш прстом, него прст гураш у очи! Ево, да ти ја сад прочитам неке стихове пре него што буду читани на суду. Шта кажеш, Зоране, само за наслов "Одрицање од Лазара"? Или за стихове - "Морамо те се одрећи светитељу и твоју главу бацити у бездан"! Па нек се моли он за нас да по њу у "бездан безглаво не дођемо"! Лепо звучи, а? Није то још ништа! Слушај, Зоране, ову Сашину поруку, ако је ниси читао, а имаш обичај да и не прочиташ све што објављујеш, или само на брзину и овлаш.

- Е, не може Васко без поповања - почиње да се узбуђује и Зоран!

ВАСКО вади из џепа хартију и почиње да чита наглас.

"Презрено поље, /твоје име не изустише / њихове позлаћене главе / када небом заиграше. / Заборављено поље, /њихова деца / бога ти не називају. / На твојим свецима / лица своја не препознају. / Чему се надаш, / уклето поље, /ако их у крви / опет не задужиш?"

- Читао, наравно, јесам, али као нормалан читалац. Нисам размишљао о онима другима - брани се Зоран.

- Као уредник о њима прво треба да размишљаш. И о онима што брину о безбедности и о онима што би да је угрозе. То је будност, Зоране, ако хоћеш да будеш уредник.

- Стварно, Саша, не слути ово на добро. Да одложимо ми са тим песмама мало, да причекамо. Пусти прво да ти изађе књига песама. Питање је хоће ли "Нолит" да објави Сазданца ако дође до гужве после ових стихова.

- Какво питање, Зоране! Неће бити питања! Слушај, Саша, шта ти говоримо као пријатељи, пре свега за твоје добро!

- Ма није, Васко, то мој глас у овим стиховима, него се завађене стране света обраћају Косову.

- Немој само ти мени да објашњаваш шта је поезија и шта су своји и туђи гласови у поезији. Знам ја то боље од тебе. Када и ја стрепим за тебе од последица твојих стихова, мислиш да судија неће? Брине он и о себи када пресуђује. Ма не интересује судију теорија о песничким гласовима, својим и туђим, него шта аутор нуди јавности и чиме је плаши!

ОДУСТАЛИ смо, наравно, од штампања тих песама. Знали су Васко и Зоран шта је Партија, шта све она може. Нарочито њене тајне службе, зна се под чијом руком. Чекале су песме о Косову скоро двадесет година да се појаве.

А када је изашла књига Последње Косово, однео сам је Васку. Прочитао Васко опет књигу.

- Друга су сада времена - као да се брани Васко од мојих могућих замерки. - Не пишеш ти песме само за једно време. А ако их пишеш, боље је да их не пишеш. Шта си ти изгубио што си сачекао? Колико, петнаест, двадесет година? Ситница за поезију! А, ето, сада си и неки функционер у Социјалистичком савезу. А ко зна шта би и где би данас био да ме ниси онда послушао.

- Нисам ја неки функционер. Изабрали ме уметници да их представљам.

- Израчунај колико сам ја година у Партији, а никада нисам имао никакве функције. Може и функција, зашто да не, само не претеруј као неки наши пријатељи.

НИСАМ претеривао, али нисам ни седео скрштених руку. Залагао сам се за неке ствари, ту и тамо. Све док 1991. нисам отишао на годину дана у јапански Славистички центар у Сапору.

Васко је у току свега што се догађа. Сада зна да одласком кажем коначно збогом политици. Није та љубав, ако је било љубави, није трајала дуго.

- Није за тебе политика. Поготово сада када су на реду националне расправе. И мени су не једном говорили неки познати Срби да се не мешам у српска посла јер сам Румун. А ја још имам Србе претке у породици. И моји живе ту где сам рођен и одрастао не краће од Срба. И осећам се као Србин и пишем свуда и увек да сам Србин. Шта ће тек теби из емигрантске породице да приговоре! "Упамти то! Схватићеш и сам кад мене више не буде. А нећу ја дуго! Нити желим по сваку цену да живим.


УРЕДНИКЕ ПЛАЋАЈУ ДА БУДУ БУДНИ

ВАСКОВИ страхови нису били без разлога. Није прошло много времена а казнише Васка партијским укором, не само опоменом, као једног од одговорних за штампање Московљевићевог Речника. Због спорног чланка о четницима. Небудност се кажњава, као што је Зорана Мишића и мене упозоравао баш Васко. Зашто плаћају уреднике него да буду будни!