ЈАВИО ми се Давичо јутрос телефоном. Први пут. Нисмо никад проговорили ни речи. Прочитао је мој текст о његовим романима у Савременику. Предлаже да се видимо. Лепо је време, можда у башти Удружења? Време је лепо али не иде у Француску 7. У подне, на Тргу, у Градској, прекопута биоскопа? Важи. Препознаћу ја њега, доћи ћу мало раније и заузећу сто.

- Здраво! Шта ћеш? - пита као да се знамо или као да смо два партијска друга који се срећу први пут.

- Кафу. Без шећера.

- Две кафе. И воду - наручује келнеру. - Добрица је прочитао твој текст у Савременику. Допао му се. Препоручио ми да га прочитам. Ја тај часопис не узимам у руке. Али ако Добрица каже. Питао сам Добрицу да ли си писао и о њему? Каже да ниси. Зашто? Добрица је изванредан писац. И мој најбољи друг. Изванредан човек. Ако би за неког требало да жртвујем живот, онда бих за њега. Без размишљања. А зашто не пишеш код нас у Делу? Шта ћеш ти код њих?

- Па да одговорим прво на ово ваше друго питање.

- Немој да ми персираш. Ниси на "ви" разговарао ни с мојим романима.

- Чим се закачимо прелазим на "ти". У Савременику имам одрешене руке.

- Мислиш да их ми везујемо?

- У Савременику сам могао да пишем о вама. Читаву студију!

- О коме не би могао у Делу?

- О Кошу, Лалићу, Михаилу, мислим. Сем да их не поцепам.

- А зашто би уопште писао о њима? Кад о Добрици ниси.

- У Савременику ме нико није питао зашто баш о вашим романима. А што се тиче Добрице, сви пишу о њему, сви га хвале.

- Ти не би?

- Не пишем да бих некога хвалио или кудио. Није ни текст о вама без критичких примедаба.

- Зато је добар.

- Једно су критике, а када се одлучујеш о коме ћеш у есеју, студији, увек има и нешто лично. За одлуку о вама Песма је пресудила. И неке сцене. Прочитао сам Песму као петнаестогодишњак. Стигла била еротика на ред. Прво у књигама, нажалост. Бора Станковић, Црњански, а онда, ваша Песма. Нарочито једна, кажем, еротичка сцена.

- Између Миће и Ане?

- И она је узбудљива. Због Ане. Ко је не би! Чак и Мића. Живи за револуцију. Као у оној руској, заправо совјетској песми - прво авиони, ну а девушки потом. Код Миће ни после! Да га Ана није притисла, не би ни знао шта је жена. Оженио се револуцијом.

- На коју сцену онда мислиш?

- ЗАБОРАВИЛИ сте Вековића? Она сцена на тавану је права. Нисам онда ни размишљао да ли Вековић силује праљу. Прво се она опире, додуше, мада после... Знате оно, како да не попусти женска, попустила и Дринска дивизија!

- Остави Дринску дивизију! Немој само и ти о Дрини и Колубари!

- Па није ваљда Мића Рановић први јунак у српској историји! Ни у 20. веку. Само код оних пре њега било је мање филозофије. Не бих поводом њих могао ни да пишем о односу живота и става, средстава и циља. Оних хиљаду и више каплара једноставно су знали, како је написао Ракић, шта дају и зашто га дају.

- Да нећемо опет и о Косову и Ракићу. Само нам још Дучић фали.

- Па зар се о Косову и њима пише данас?

- Мало ли је писано!

- Данас би требало опет. Него, да се вратим на Вековића. С оном таванском сценом коначно је и код нас разбијен у књижевности револуционарни и социјалистички лед којим је била окована еротика. Нарочито кад Вековић, усред оног чина, кад праљи не види лице, изговара и понавља - што волим курве! Е тада сам и ја пожелео да доживим сличну таванску сцену.

- С неком курвом? Мада праља није курва.

- Не с курвом! Нити имам пара, нити бих плаћао за секс. Циници кажу, речено, зашто постоји љубав него да секс добијеш џабе!

- Ниси о томе писао у Савременику.

НЕ ЗНАМ знам како бих и у Делу! Тема о односу револуције и еротике захтева читаву монографију. A ви сте, а сада већ могу да кажем и ти, био права личност за ту причу о љубави.

- Зар није и Добрица?

- Добрица није написао Хану и ону изванредну песму Љубав. Те песме су ми, и када сам читао Песму, биле на уму. Много више него "Србија"!

- Шта фали Србији ?

- Пишеш да знаш сва њена лица, а неких нема. И оних која знамо из народних песама.

- Да нећеш опет о Косову! Или можда о часном крсту?

- Можемо неки други пут. Све има везу и с крстом. Али прво и о мојој таванској причи.

- И ти? Каква је била твоја?

- ЗА МЕНЕ, као и за све моје вршњаке, студенте, био је проблем где и како. Није баш згодно у природи, а и зависиш од неба. Када су девојке почеле да долазе и у кућу код мене, нисам имао ни своју собу. А и да сам имао, шта вреди поред мајке и тетке. Сетио сам се једном тавана. Хајде да једној покажем видик са нашег крова. Кров је на једном месту заравњен, можеш на њему да стојиш и видиш и оближњу звездарску шуму и Дунав у даљини, Можеш и да легнеш и да се сунчаш. Али ништа више. Опет небо, а није ни шума. Али је кров добар изговор да одеш на таван. Да се породица не досети... Неће нико да крене да нас проверава. А ја као случајно закључам таванска врата. Сетио сам се твога Вековића. Срећом, тој мојој девојци, која је на тавану била прва мада не и последња, нису сметали моји "мрачни" планови. Није ни она имала ништа против таквог мрака. Насмејала се. Обећала да ће да прочита Песму. Допала јој се Песма, и Мића и Ана, али не та твоја таванска сцена. Не воли ништа на силу

- И какве све то везе има с часним крстом?

- У СУШТИНИ ја сам верник. Са свим сумњама. Одлазим и у цркву, мада не тако често као онда када сам као гимазијалац први пут читао Песму. Има ту противречности између крста и природе. Природа је природа, али није све у природи. Осетиш и сам када претерујеш с природом. Зато постоји исповест.

- Ти то озбиљно?

- Наравно. Лакше је бити атеиста. Нарочито код нас. Мој шурак је због цркве изгубио посао на факултету.

- Ако идеш у цркву и волиш иконе - наставља Оскар као да није чуо шта сам рекао о шураку - дођи једном код мене. И ја волим иконе, мада сам атеиста. Има нешто у њима што ме подстиче да их посматрам. И висе иконе у мојој соби. Баш на зиду иза мојих леђа кад пишем.

- Је ли ти шапућу док пишеш?

- Немој да ме зезаш! Стварно су тамо. Видећеш!

Виђам се с Оскаром с времена на време. Забринуо се због "Предлога за размишљање". Не наговара ме да повучем потпис. Од првог нашег разговора зна с ким има посла. Неког је успео да убеди да не остаје на трулој грани, како је и мени назвао "Предлог".

Што више срећем Оскара, све ми је некако дражи. Делује искрено. Кад говори о револуцији подсећа ме на Мићу Рановића. Занесе се и прича као верник о откровењу.


РАЗЛАЗ УЗ МИЛИЧИНУ ВЕЧЕРУ

И ОСКАР Давичо придружио се осудама моје Антологије поезије југословенских народа, објављене у часопису "Дело" 1975. И то на политички и друштвено опасан начин. Знао је Оскар да сам скоро две године пре појаве Антологије провео у Америци, па је у једном интервјуу рекао да је антологија таква као да ју је састављао Хенри Кисинџер. А споменуо је и "Цију" (CIA). Толико!

И ја сам до врата његовог стана дошао да му кажем само једну реченицу. Да иде ...

- Завршили смо, Саша, тај разговор. Рекао си шта си хтео да ми кажеш. Немој сад да нас Милица чека с вечером.

И то је Оскар. А није Милица Николић само одличан писац и умна и лепа жена него спрема и одличне вечере. Изванредна жена. Готово la femme fatale.


ПРОМОЦИЈА

ПРОМОЦИЈА Меморомана Александра Петрова биће одржана вечерас у 19 сати у Атријуму Народне библиотеке Србије.