ИБРАХИМ Ругова је, као председник косовских писаца, неколико пута током припремања састанка српских и албанских интелектуалаца са Косова, долазио у Француску 7. Разменили смо књиге, а он ме је назвао својим професором.

- Откуд сад, Ибрахиме, ја испадох ваш професор?

- За мене је ваша књига о руском формализму била битна јер ме је занимало изучавање теорије литературе. Да ње није било не бих могао да се добро припремим за одлазак у Париз на студије код Ролана Барта. Користила ми је она и касније за писање доктората.

У мојој књизи Последње Косово Ругови се допала песма у којој сам довео у сумњу Ракићеву тврдњу да су Албанци ископали очи православној светици на фрески. Пре ће бити да је то учинила рука православног верника, у мојој песми српске косовске мајке, како би повратила вид свом слепом детету. Постојало је веровање да је прах са фрески лековит.

РУГОВА и ја смо уочи састанка дали и интервјуе НИН-у. Нисам тада могао да наслутим да ће Ругова за коју годину основати политичку странку, да ће постати први председник републике Косово, а да ће му као историјском председнику независног Косова (проглашеног први пут 1991) после преране смрти 2006. у центру Приштине подићи споменик. Мада Косово за Руговиног живота није било признавано као независна држава (осим Албаније), њега су у тој функцији примали председници и премијери Америке, Енглеске, Француске, Немачке, Италије ...

Ипак је тај човек са свиленом марамом око врата био политичар гандијевског типа. Без огорчења критиковао је комунистичке власти, а није ми ни споменуо да су његовог оца и деду комунисти без суђења стрељали истог дана 1945. године. Ибрахим у тренутку те егзекуције није имао ни годину дана. За време бомбардовања Србије, са две њене покрајине, 1999. године, Ругова је долазио у Београд и састајао се с Милошевићем.

А КАДА су мене, тада већ предавача српске књижевности и културе на Универзитету у Питсбургу, тог трагичног пролећа 1999. на америчкој телевизији питали о коме бринем осим за чланове породице у Београду, споменуо сам, поред блиских пријатеља, и Ибрахима Ругову. Могао је пре да постане жртва радикално расположених Албанаца са Косова него да се нађе на списку фамозних колатералних штета америчких паметних ракета.

Милошевићева власт није, ипак, подржала одржавање овог српско-албанског састанка и уочи првог јутарњег заседања (26. априла 1988) морали смо на брзину да из Дома омладине пређемо у Француску 7. Наша свечана сала била је премала да прими заинтересоване слушаоце и новинаре, домаће и стране, поготову оне с телевизијским камерама. Неко је на врху ипак променио одлуку па смо се истог поподнева вратили у Дом омладине.

СА СВАКЕ стране било је десетак говорника. Лингвиста и академик др Павле Ивић јавио ми се телефоном и изразио жељу да и он буде "војник" у тој нашој академској чети. Са задовољством смо га "регрутовали".

Ругова и ја смо руководили бурном дискусијом, а говорило се отворено, без устезања, често сувише полемички. Да ли је и моје уводно излагање могло да има више дипломатских обзира у дочаравању слике о приликама Срба на Косову и Метохији? Рекао сам да нисмо гледаоци него учесници једне велике трагедије. Можда ћемо успети да утврдимо у којем смо њеном чину. У првом сигурно нисмо.

АЛБАНСКИ ПИСЦИ ОДУСТАЈУ ОД ДОГОВОРА ПРВИ и последњи сусрет српских и албанских писаца са Косова није, дакле, допринео приближавању још и тада веома удаљених гледишта. Напротив. Албанске колеге су чак одустале и од договора да нас позову да им узвратимо посету у Приштини, док су медији осули праву паљбу по нама, организаторима из Удружења књижевника Србије.

И почео сам да говорим о Косову и Метохији. О животу који је тамо за појединце и припаднике појединих народа постао гори и тежи од робије.

С КОСОВА се може побећи али слободе и мира нема без Косова. Без слободног и мирног Косова. Зато с Косова отићи није као поље прећи (да парафразирам Пастернака).

Свакако мислим на историјска и колективна осећања српског народа. На Косову не живе само Срби, али је Косово само Србима свето место и највиши духовни симбол. А Срби ипак напуштају Косово. Не напуштају га први пут, али су последњих деценија први пут почели да га напуштају у условима наводно загарантоване слободе и мира, без туђинаца на власти и без наредби за исељавање. Власти чак моле Србе да остану. И спречавају их да продају куће и земљу.

НАМЕРНО спомињем огњишта и њиве а не станове и градове. Радници и службеници, лекари и правници, инжењери и уметници, сви одлазе, али је њихов одлазак друкчији него одлазак сељака. Одлазе и они који се зубима држе за земљу. Куну и плачу, али одлазе. Каква их то мука тера? Ви са Косова знате то боље од мене.

Зар могу бити задовољни албански интелектуалци и писци са Косова? Каква је то слобода једних која се остварује изгоном других? Да ли следећи корак такве слободе значи брисање чак и трагова Срба са Косова?

Можемо ли оптужити само Устав из 1974. за, на пример, стварање везе Приштина - Тирана с краја шездесетих и свих седамдесетих година? Та веза је била високо продуктивна и радила је без застоја и сметњи. Званично била је то строго научна и културна веза. Такво становиште бранио је друг Доланц 1981. и покушао да га правда 1987. године.

"Поставили су ми питање, објашњава Доланц 25. августа 1987. у недељнику Данас, доласка професора из Албаније. То може бити проблем ако им омогућимо да шире идеологију а не науку. Само имамо ми у земљи на стотине професора америчких, француских, немачких и нико не сматра да је то опасно."

МОЖДА имамо стотине америчких и француских професора у земљи али немамо готово два милиона Француза и Американаца у Југославији. Нити су Америка, Немачка и Француска стаљинистичке државе.

"Погледао сам стенограм, каже друг Доланц, и видио да сам рекао да је нормално да су Албанци имали албанске уџбенике, јасно не иредентистичке."

ПРОМОЦИЈА ПРОМОЦИЈА "Меморомана Александра Петрова", за који је предговор написао Александар Јовановић, биће одржана вечерас у 19 сати у Атријуму Народне библиотеке Србије.

Зар је то јасно када је реч о радикално стаљинистичким уџбеницима, увезеним из земље последњег класика стаљинизма? Ко је то још видео да стаљинизам и хоџизам раздвајају науку и идеологију?

После нашег скупа огласио се и Стане Доланц с врха државне власти жестоком примедбом на рачун српских писаца. Додуше, ја сам га први закачио у свом излагању.

ДОГОВОРИЛИ смо се да му ја у име Председништва напишем одговор. Добрици се није допала оштрина мог утука на Доланчев утук нити захтев за његовим извињењем. Разумео сам тада да Добрица није човек сукоба него дијалога и споразума кад год је он могућан. Нагласио је да није у питању страх нити бојазан од последица за нас на челу Удружења књижевника Србије, него да се недобронамернима а моћнима не пружи повод за даље ограничење ионако ограничене слободе стваралаштва. Чланак је објављен у недељнику Интервју без измена (уредник покојни Драган Влаховић), само с мојим потписом, али као председника Удружења. Доланц се, наравно, није извинио, али није ни узвратио казненим мерама на моју критику.

Једном другом приликом Доланц је показао своје право лице - хапшењем организатора Слободног универзитета у приватном стану (један од њих није преживео прогон).