С ПИСЦЕМ Времена смрти први пут сам поразговарао почетком 1979. године у стану Видаковићевих, у Дечанској улици, ускоро после венчања с Кринком. Спомињем само тај роман јер је управо тада Ћосић ово своје епско дело приводио или је тек привео крају.

Свратио је Ћосић једне вечери накратко код свог пријатеља Бошка, неочекивано и у пролазу, а задржао се много дуже него што је намеравао када је у мени срео, за разговор о том великом књижевном подухвату, веома заинтересованог, па и прилично обавештеног саговорника.

Како сам и ја својевремено радио на књизи изабраних текстова светских романописаца о модерном роману (Модеран роман, "Нолит", 1970) занимала ме је прича и овог инсајдера о његовом романескном поступку, нарочито како је решавао питање језика својих јунака. И то не обичних војника, чији је начин говора и речник одлично познавао, него оних из више војничке класе. Признао је Ћосић, без устручавања, да му је њихов језик, као писцу сељачког порекла, представљао највећи проблем. Споменуо је и да су му из тих елитних грађанских кругова, стизале највеће примедбе, углавном језичке природе.

- Како? Јесу ли вам писали?

- Највише усмено. И ја сам се интересовао за њихово мишљење. И током писања. И захвалан сам им за замерке, чак и кад се нисам слагао. Писац не сме да остане глув за критике.

РЕКАО ми је, у тренутку када смо остали сами, јер је домаћин отишао по неко послужење, да је и он избегавао сусрете са мном због мог сукоба с његовим пријатељем Војиславом Ђурићем, па донекле и с Академијом због критичких издања дела српских писаца.

- Зар је професор Ђурић Академија наука и уметности, заједно с онима које је око себе окупио због критичких издања?

- Није, наравно да није Воја Академија, али то је протумачено и као удар и на српску културу, потискивану све време од комунистичких власти.

- Па за разлику од професора и његових изабраника, од којих неки нису ни заслужили да буду у том његовом тиму, ја нисам никад имао партијску књижицу. А и као критичар сам истицао вредности од комуниста оспораваних српских писаца. И нису већина њих, него сам ја био потписник, чак и за разлику од вас, оног фамозног Предлога за размишљање, званично проглашеног за декларацију српског национализма. А и вас више ценим као писца српске, у заборав одгурнуте националне, херојске епопеје током Првог светског рата, него доста идеологизованих Деоба. Мада су ми Деобе ближе по свом модерном романескном проседеу.

- Видим да ћемо нас двојица моћи о много чему да разговарамо у будућности - насмејавши се, рекао ми је Ћосић.

ПОМИСЛИО сам, ко би рекао, да је овај некадашњи партизански комесар и после рата високи комунистички функционер, задужен за идеолошку пропаганду, касније и добитних најугледнијих књижевних награда, овако пријатан, неуображен, чак скроман саговорник. А имао је одлучности и храбрости да се супротстави комунистичкој врхушци, па и самом Брозу, у вези с косовским, па и целим српским питањем.

Откуд у овом омаленом човеку, који седи ту наспрам мене и мирно слуша и моје полемичке ставове, онако снажно уверење да се не придружи брионској хајци своје партије на Ранковића, и по његовом убеђењу заснованој на лажима, а мотивисаној обрачуном с такозваним српским хегемонизмом? Зар нисам и ја тада, за разлику од њега и мога таста (једне од највећих жртава тог брионског прогона), поверовао да је реч о либерализацији југословенског друштва! Мора да су и у Ћосићу живи гени јунака из Времена смрти.

ВРАТИО се, уто, и придружио нам се Бошко.

- Ми, Бошко, о рату, а ти замало да с породицом страдаш у правом нуклеарном таласу, који замало није запљуснуо Кубу. Све одлажеш да ми мало испричаш како је то изгледало из непосредне близине.

- Било па прошло. Ево ти Кринке и Салета, с њима попричај како Куба изгледа данас. Они су прошлог лета скоро месец дана провели на Куби. Куба је и даље прави магнет за слободоумне људе у Јужној Америци. Кринка је чак у Хавани интервјуисала и Маркеса, писца, као и ти, великог угледа и значаја.

- Далеко сам ја, Бошко, од Маркесове светске славе.

Било је још прилика да упознам Добричин карактер.

КАДА се на удару војвођанских власти нашао писац професор Мирослав Егерић, Добрица је у име УКС и српског ПЕН-а написао протестно писмо. Предраг Палавестра је као председник ПЕН-а с наглашеним одобравањем прихватио Добричину одбрану нашег прогоњеног колеге, а веома се узрујао када сам ја понудио свој уместо Добричиног текста, поготово када ме је Добрица замолио да прочитам свој предлог.

- Нећу ни да слушам шта је Саша написао!

- Полако, чему овакве речи! Дај ми писмо, Саша, да га ја прочитам.

И шта је рекао после читања велики писац? Прорадила сујета? Не код Добрице!

- Није требало да се уздржавам, због Егерића, да им кажем оно што су мангупи заслужили.

Своје писмо је згужвао и ставио у џеп.

А ЗНАО је Добрица и да речима сече као мачем. И крајем шездесетих на седници ЦК Србије, поводом стања на Косову, и двадесет година касније када је скупштина књижевника Србије одлучила да прва укине делегатски систем. Заправо, када је Добрица, као главни говорник, оштрије него ико пре њега осудио брионски систем власти, како га је назвао. Овог пута и пред писцима, међу којима је била и Десанка Максимовић али и пред бившим партијским друговима, као Оскаром Давичом. Сала Народне библиотеке била је испуњена до последњег места тог сунчаног јутра. У свом кратком уводном излагању назвао сам га јутром београдског пролећа (присећајући се оног прашког).

Песник Оскар Давичо међу првима се поводом Ћосићевог излагања јавио за реч. Рекао је Давичо да је Добрица Ћосић пуних четврт века био народни посланик и да је у Народној скупштини говорио само једном. Замолио је, према Давичу, да се не квари жупско вино и не меша са водом.

РЕКАО је Давичо, и мимо намере, да је Ћосић и овог пута говорио о вину. Поново о вину. Као и пре четврт века, када је био народни посланик. Како би друкчије један писац говорио у народном дому? Ако се одлучио да говори само једном, онда је сигурно испричао нешто што је имало дубљи смисао, сећајући се, као што се и Давичо сада сећао, нечег другог и упућујући на нешто друго.

Не постоје две приче о вину. Постоји једна. А у њој један човек претвара воду у вино. Не да би се они поред њега напили, него да тим чудом каже истину о себи. In vino veritas.

А у епилогу своје беседе, коју је такође пренела готово сва штампа, када се упитао шта значи бити револуционар данас и када је одговорио да за револуционарно надахнуће постоје данас бар исто тако јаки мотиви као што су постојали у време његове младости, могла се такође наслутити парабола. Мислећи можда на исту причу о истом човеку, казао је Ћосић да ова нова револуција мора бити без капи крви. Каква је то револуција? Време је да се вода поново претвори у вино.


ПРИХВАТЉИВО РЕШЕЊЕ

ДОБРИЦА Ћосић је и у Удружењу био веома активан. Он је предложио да се одржи састанак српских и албанских интелектуалаца са Косова. Одлучио је да сам не учествује јер је мислио да је прерано да изађе с предлогом шта би могло да буде правично и можда за обе стране тада прихватљиво решење.