ТАНАСИЈЕ Младеновић на састанку редакције Књижевних новина предлаже разговор о једној друштвено осетљивој, а ваљда зато и упорно заташкаваној теми. Говори темпераментно, као што чита и своје стихове. Александар га је слушао када је у његовој гимназији казивао своју песму Ноћ пред полазак. Полазак пред туђе тенкове. Вероватно у смрт. Највише воли две Младеновићеве ноћне песме. Можда оне нису његове најбоље, али памтиће га као песника можда највише по њима. Упечатљив је онај стих: Волим те ноћно! Није песник у Танасију дозволио да напише неку другу реч, ни ону исте риме, моћно, јер је осећао да је моћ љубави тајанствена као ноћ.

Јасеновац постаје, најзад, опет тема дана. Није био годинама. Истраживања која су одмах после рата започета врло брзо су прекинута. Створена је могућност да почне да се нагађа о броју жртава. Помињу се различити бројеви, као на лицитацији.

О ЈАСЕНОВАЧКОМ споменику дуго се говорило, онако узгред, а ништа предузимало. Знало се да је Брозов човек од највећег поверења и председник Сабора СР Хрватске Иван Крајачић Стево против таквог помена жртвама. Броз је подржао предлог да се подигне споменик, мада никада није посетио то стратиште, нити је за време рата учинио ишта да се он ослободи. Није га ни у Београду, од окупатора ослобођеном октобра 1944. године, занимао Јасеновац него Сремски фронт.

Сада су због споменика почеле полемике. Углавном круговима у затвореним за јавност. Неки виђенији Срби сматрају да овај камени цвет има по свом изгледу везе с јасеновачком трагедијом колико и камен с Месеца. Примедбе на изглед и поруку ућуткују се аргументом - боље овакав споменик него никакав. Да није војске, не би га ни таквог било. А још жешће се реагује на мишљења да спомеником власт жели заправо да потисне сва она болна питања везана за погром Срба у Хрватској.

А ОНДА пред свечано откривеним спомеником пада изјава оног истог Брозовог миљеника - "Мало смо вас овдје побили!"

Бачена је та порука у лице присутној делегацији српских комуниста. Боса Цветић је устала и напустила ту свечаност, параду, шараду, назовите је како хоћете. Иван Крајачић Стево због изјаве није ни опоменут и наставља мирно да седи у саборској фотељи.

Реченицу - "Мало смо вас овдје побили" - није се усудио пре комунистичког народног хероја Стеве Крајачића да изрекне ни Павелић. Фрањо Туђман, Брозов генерал и затвореник, затим први председник нове хрватске државе, само је убеђивао Србе - нису вас тамо побили онолико колико се жалите да јесу.

ПРИСУСТВУЈЕМ крајем 1989. године редовној годишњој конференцији Америчког друштва за унапређење славистичких студија (AAASS). На првој пленарној седници, у присуству великог броја учесника, из свих области славистичких студија, укључујући и политичке, критички се осврћем на, у дискусији изговорене, тезе Димитрија Рупела о Косову.

ОСЕЋАЈ ПОРАЖЕНОСТИ ТАНАСИЈЕ Младеновић се двадесетак година после војничких победа у рату осећао поражен. Оптужује и себе, и своје ратне другове, и српске комунисте, нарочито оне на власти, за однос према свом народу. А за тај однос употребљава тешке речи.

Рупел не одговора на моја питања него, испраћен чак звиждуцима, напушта салу. Отказује касније, у последњем тренутку, и јавну расправу са мном на љубљанској телевизији. Држим предавање, пошто сам се већ нашао у Љубљани, у центру "Иван Цанкар" на позив Лева Крефта. Заинтересован читалац може да сазна више детаља са страница Политике тог времена.

ТУЂМАН није присутан на отварању чикашке научне конференције. Сутрадан ми Расио Дунатов, професор Универзитета Илиноиса из градића Урбана Шемпејн, када га смркнутог лица срећем у ходнику, каже да долази из сале где хрватски националисти покушавају да рехабилитују Павелићевог министра Мила Будака, писца кога су нове власти стрељале одмах после рата.

Расио, и сам Хрват, рођен на острву Иж, као дечак је стигао у Америку, али воли да посећује Југославију. Летње распусте проводи на свом Јадрану, а понекад свраћа и у Београд и одседа у нашој кући. На дочеку једне православне Нове године у ресторану Два јелена игра у колу са мном и Кринком. Осванула је та слика у новинама с његовим ликом готово у првом плану. Смеје се док чита да су се за руке у колу ухватили познати српски националисти.

- ВИДЕО сам тамо и Туђмана, седи наравно у првом реду, окружен истомишљеницима из хрватске дијаспоре - каже ми Расио.

Питам га где се одржава тај збор, али он ме он упозорава да тамо никако не идем. Препознаће ме после синоћне дискусије, па могу да имам проблеме. Одмахујем руком.

Већа просторија је дупке пуна. Конференција се одржава, као и увек, у хотелима намењеним за веће скупове. Испред стола, за којим седе руководиоци ове, требало би да буде научне секције, стоји просед човек, по нагласку очигледно Американац. Почиње да чита предлог резолуције о Будаковој рехабилитацији. Конференција би требало резолуцију да усвоји и да се она онда упути на даљи поступак у Конгрес. Питам једног учесника крај мене - ко је тај господин. Одговара да није сигуран да ли су га најавили као конгресмена или сенатора. Резолуцијом се осуђује судска пресуда јер су Будака стрељали само зато што је био хрватски писац и антикомуниста. Чим амерички политичар заврши читање образложења, питам гласно, и не затраживши реч, зашто се не тражи рехабилитација и других стрељаних писаца антикомуниста, као што су Светислав Стефановић и Григорије Божовић.

ФРАЊО Туђман се придиже, окреће према последњим редовима, а ја стојим крај самих врата, и затим, не спуштајући се још на столицу, обраћа Анти Кадићу, хрватском професору из Америке, иначе бившем министру за културу у влади хрватске емиграције - ко је овај што говори? Пре него што Кадић, који ме познаје, стигне да отвори уста, чују се гласови на енглеском - па та су двојица Срби. Американац, такође стојећи, пита оне који, као и Кадић, седе за столом.

- Па зар су комунисти стрељали и писце Србе?

- Не мање него Хрвате, а вероватно и више - одговарам одмах.

- А ви сте? - обраћа ми се Американац.

- Александар Петров је професор и писац из Београда и чест је предавач на америчким универзитетима. Није комуниста - долази Кадић најзад до речи.

С АНТОМ Кадићем сам полемисао на једној научној конференцији у Северној Калифорнији, у Чепел Хилу. А онда се догодио занимљив догађај на славистичком конгресу у Загребу крајем седамдесетих година. У загребачком казалишту, где је био званичан пријем уочи отварања конгреса, приметио сам усамљеног Анту Кадића. Пришао сам и поздравио се с њим, рекавши да сам задовољан што га видим у његовој отаџбини. Обрадовао се јер му нико не прилази. Сва је прилика да ће му одузети визу. Тог дана је био на разговору у полицији. Његове су се слутње обистиниле - био је стварно протеран.

А у оној соби у Чикагу, Американац каже да резолуција, онаква каква је предложена, не може да се усваја и да је он повлачи пре евентуалног изгласавања.


СУТРА: ЋОСИЋ ЈЕ РЕЧЈУ СЕКАО КАО МАЧЕМ