ЛУДЕ шездесете! Оставимо сада по страни препуцавања преко плотова пакта и лагера. И нашу спољашњу политику. И несврстаност! Пуне нам новине о нашој великој улози у деколонизацији бивших колонија, у буђењу савести и просветљивању свести бивших колонизатора.

А кућа нам подрхтава од жучних полемика, силних састанака, историјских пленума, чистки због прекорачених овлашћења у прислушкивању и ухођењу, декларација о језику, предлога за размишљање, седница због националних дискриминација, од студентских демонстрација и општенародних овација након говора с највишег места и због обећавајућих прокламација!

Куд год погледаш, куд год кренеш, где год се денеш, све политика. У свету баш и није тако! И тамо, додуше, протестују због рата у Вијетнаму. И због права црнаца! И због сексуалне дискриминације. Срећом, ми војнике шаљемо само у мировне мисије. Нема проблема ни због црнаца. Арапе дочекујемо као рођену браћу.

И ЖЕНЕ нам се не жале да су много неравноправне, мада јесу када се све узме у обзир. На послу, ипак, немају мање плате, а имају плаћено породиљско одсуство. Средства за контрацепцију продају се слободно у апотекама. Нико не прави питање. Жене могу да одлучују и када ће да рађају децу. Због абортуса не хапсе и не убијају лекаре. Не расправља се на трибинама ни о сексу девојака пре брака. Сексуална револуција није уздрмала основе друштва. Па нема ни сексуалне контрареволуције. Предности социјализма! Додуше, ни социјализам није баш прешао преко породичног прага. Мушкарци се још труде и често успевају да друштво и брак претворе у свој посед.

А о неким се предрасудама ћути. У свету се већ доносе закони о заштити треће сексуалне групе. Код нас, додуше, нема закона да је љубав према истом полу болест и криминал. У Америци је таквих закона било, па ће ове шездесете да се памте и по њиховом укидању. Закони о заштити, ипак, никад нису сувишни. Ту и тамо осване и у нашим новинама вест - муж убио супругу. Пребијен мушкарац сумњивог сексуалног изгледа.

ДРОГЕ нам још не царују на улицама јер се и не експериментише с њима. ЛСД и спид нису у слободној продаји, нити их писци узимају пред телевизијским камерама као у Новом свету.

ИСПРАВКА У претходном фељтону посвећеном Драгославу Шекуларцу, техничком омашком, два пута је као аутор фељтона потписан Никола Стипић уместо Недељка Иљукића. Извињавамо се Николи Стипићу, аутору и читаоцима.

Можда зато код нас ни хипика нема. Ништа слично Ешберију. Ни Вудстоку. Нема ни битлсоманије. Ни рок маније. Ни библијске маније, ни религијских секти са новим пророцима, уз то сексуалним манијацима и убицама. Окрени-обрни - све само политикоманија. Ако нису Тито и Партија, онда је - Црвени универзитет Карла Маркса. Али је и школовање на Црвеном универзитету трајало непун семестар.

Ко се још сећа, ко је забележио, да се на том Црвеном универзитету, у Сали хероја, на Филолошком факултету, првог дана, у јунско подне, студентима прва обратила Десанка Максимовић?

Сазнала је Десанка Максимовић за почетак студентских демонстрација. Окренула телефон Мире Алечковић и упитала - хоћемо ли? Заједно су дошле у Удружење књижевника. Неко чуо, неко није. Али на факс се не жури ником.

Александра срећу на степеницама. Кажу му куда су пошле. Да ли би и он? Куд Десанка, туд и ...

ДЕСАНКУ студенти дочекују аплаузом. Позивају на говорницу. Нико им се још није обратио, нико са стране подржао.

Десанка им каже да се међу њима осећа младом. Као када пише песме. И поезија је младост. И нема промена у друштву набоље без младих. Са њима, а не без њих, ни не дај боже против њих, мора друштво да отвара своје видике. Будите оно што јесте и само напред.

- Само да ми обећате да ни кроз десет година, или више, нећете да изневерите себе, онакве какви сте данас.

Каже студентима да је дошла из Удружења књижевника. Сада их је троје, ту је и песникиња Мира Алечковић и млађи књижевни критичар Саша Петров. Нека саслушају и њих. А тек ће да долазе и други писци, зна она сигурно.

Док њих троје још седе у сали, појављује се и професор светске књижевности Војислав Ђурић. Прилази говорници и изјављује да се потпуно солидарише са студентском акцијом и ставља им се на располагање.

ПОЧЕЛЕ су шездесете и загонетном смрћу песника.

Зима, 12. фебруар 1961. године. У Београду, у Југословенском драмском позоришту, вече хрватске књижевности. Води га професор Иво Франгеш. Одједном - пауза. Ненајављени прекид од неких десетак минута. Сви се питају шта се догађа. Није ваљда нешто страшно! Оно најгоре? А ко зна шта је горе од горег! Велика завеса спуштена. Настаје комешање. Али без звиждука. Није тренутак за негодовање. Испред и даље спуштене завесе појављује се професор Франгеш, озбиљан као увек. Мало дрхтавог гласа почиње да говори. Као да се спрема да изговори неку прејаку реч! Прошле ноћи је, или у раним јутарњим сатима, велики српски песник Бранко Миљковић у Загребу извршио самоубиство.

Програм се наставља. Неки учесници говоре о Бранку, присећају се његових стихова. Александар, као да нешто слути, шапуће у себи - узалуд га будите!

И ко је први посумњао у самоубиство? Ко се први усудио да изговори реч - убиство? Таса Младеновић.

У ПРАВУ или не, али треба имати петљу, па се јавно супротставити званичном саопштењу. Поготову када је реч о случају с могућно непредвидивим, а опасним одјецима. Србија поново губи великог песника. Поново Бранка. И опет сасвим младо лисје на животном стаблу.

Исувише је искусан Таса да би говорио напамет. Кренуо је лично на страшно место и тамо се, тврди, уверио да она фатална грана не би издржала тежину песниковог тела. На таквој се грани не одузима себи живот.

Тек после, готово шапатом, почињу да круже и нека друга сведочења. Видели песника како виси у необичном за самоубиство положају. Ноге му додирују земљу. А онај његов чувени црни шешир, широког обода, набијен му на главу.

Никад нисам упознао Бранка. Једном сам га срео на степеницама пред улазом у салу Клуба књижевника. Касни сати. Излазим, а он тек долази. На глави носи црни шешир широког обода. Поздрављам га у пролазу. Није ме ни приметио.

ПОЛА века после Бранкове смрти, и коју годину више, јануара 2015. и српски лист у Чикагу "Слобода" обавештава своје читаоце у далеком свету о догађајима у тој песниковој последњој ноћи. Наводи се у подужем чланку сведочанство једне жене.

Њу те вечери зове познаник и моли је да покуша да припитог Бранка изведе из кафане на загребачкој периферији, пуној сумњивих типова. Долази и с врата види шта се догађа, па се не усуђује да уђе. Бранка свеједно не може да извуче из тог опасног друштва с којим се расправља о ко зна каквој шкакљивој теми. Негде у јутарњим сатима дознаје да је "госпон Бранко убијен". И где се догодио злочин. Креће одмах и стиже да види песниково тело како виси на грани. Запажа око дрвета трагове ципела у снегу. Полиција не дозвољава приступ мртвом песнику.

Бранко је тих дана писао о предосећању да ће га убити његове песме. Као да су се две намере, убилачка и самоубилачка, удружиле те ноћи.

Написао је Миљковић и стихове: Два и два су један кад падне последња ноћ.

Касније је страдало и то дрво. Неко је посекао све његове гране. И стабло.