ДA је српско питање постало актуелно крајем осамдесетих година, сведочи и податак да је Славистички центар за руска и славистичка истраживања Универзитета Харвард омогућио Алекси Ђиласу услове да припрема зборник посвећен српском питању, као и да је америчка Национална задужбина за демократију обезбедила финансијску подршку.

Како се у то време Алекса Ђилас налазио у Америци, а рукописи за зборник су били писани у Србији, заправо у Београду, Милован Ђилас се прихватио посла да и он општи са сарадницима свог сина, да текстове на крају прикупи и пошаље их у Кембриџ. Сарадника је било тринаест, а тематика је знатно превазилазила политички оквир. Ја сам писао о Косову као светој причи српског народа.

А ОНДА је стигла доиста изненађујућа вест: Харвард неће да буде издавач тог зборника. Тако је један од најугледнијих америчких универзитета обелоданио свој став према српском питању и пре него што је књига с тим насловом и угледала светлост дана. Својеврсна интелектуална пресуда била је донета пре увида у предмет и расправе о њему и суда шире читалачке и стручне јавности.

С Милованом Ђиласом сам се повремено сретао, већином у друштву Добрице Ћосића. Једном смо се нас тројица у друштву Кринке враћали мојим колима из резиденције шпанског амбасадора, где смо имали сусрет са шпанским министром иностраних послова. Када је Добрица изашао за тренутак да у апотеци купи лек, Ђилас је изненада упитао Кринку зашто га посматра као да јој је неког убио. Пре него што је Кринка и стигла да било шта одговори, рекао сам Ђиласу да је најближи рођак Кринкиног оца Бошка Видаковића, дакле и њен, страдао на почетку рата, не без велике Ђиласове улоге у његовом погубљењу.

- О коме је реч - изенађен, па и запањен Ђилас упитао је Кринку.

- О Милету Цветићу, рођеном брату моје тетке Босе Цветић.

- Нисам га ја убио! - готово је узвикнуо Ђилас.

- Знам да нисте! Ви сте само потписали смртну пресуду!

- Шта сам могао друго! Нисам га ја ни ислеђивао. Оптужен је био да је троцкиста, а то је тада био смртни грех.

- За исти тај грех, сумњичени су били и Боса и мој отац. Срећом Крцунова мајка и моја бака протиница, из Ужица, биле су пријатељице, па је Крцун сведочио у њихову корист.

ДОБРИЦА се утом појавио и сео поред мене, а Ђилас је рекао да не морамо да га возимо баш пред врата зграде с његовим станом. Замолио је, излазећи, Кринку да му се за тренутак придружи ван кола. И тада сам, и ја готово запрепашћен, видео у спољњем ретровизору Ђиласа и Кринку у загрљају.

- Шта ти је Ђилас рекао? - упитао сам готово на препад Кринку чим смо, и не свративши код Добрице због вечерње обавезе, кренули кући.

- Само - опростите!

- А ти?

- Да вам нисам опростила, зар бих била у вашем друштву! Онда ме је загрлио.

СПОМЕНУО бих овде још један, поред низа других, догађај са Ђиласом. Почетком маја 1991. Кринка и ја смо се после скоро једногодишњег боравка у Јапану и Кини поново обрели у нашем Београду. Са задовољстом смо прихатили позив да крајем пролећа 1991. присуствујемо познатом годишњем филозофском скупу у Крушевцу.

Враћајући се после занимљивих расправа за Београд зауставили смо се у месту Бели Камен (или месту сличног имена), недалеко од цркве, под ведрим небом. И ту се наставила дискусија. Говорили су они који до речи нису дошли раније, међу њима и Кринка. А када је стигло време за ручак, позвао нас је да му се придружимо професор филозофије Михаило Марковић, тада високи функционер Милошевићеве Социјалистичке партије.

ПОЗНАВАО сам професора Марковића прилично добро, још из мојих студентских дана у библиотеци САНУ. Не једном смо доцније претресали акутна политичка питања, слажући се углавном у оценама, па је Михаило желео да нас обавести о свом виђењу догађаја на југословенској друштвеној сцени. С нама је за столом седео и песник Љубиша Ђидић из Крушевца. Југословенска криза била је очигледна и велика, али је професор њено разрешење веома оптимистички предвиђао до краја године. Југославија се по његовом убеђењу неће распасти, јер по Уставу на референдуму о судбини државе не одлучују републике него народи, и то консензусом.

- А шта ако поједине републике, као Словенија и Хрватска, не буду поштовале Устав као дело већ бившег комунистичког режима - питао сам.

- Устав је изнад странака и политике, а ту је и Армија злу не требало.

- Армија може да буде ефикасна само у деловима са већинским српским становништвом у Хрватској и Босни и Херцеговини. И њена би улога морала у случају потребе да буде само одбрамбена, да заштити угрожене грађане.

НИЈЕ се професору много допала та моја изјава, али је закључио да ће и то бити довољно да се заштити држава, с изузетком можда Словеније, или Хрватске без Срба. Срби у сваком случају остају ту где су, у заједничкој држави, чврсто је уверен професор.

А испред цркве су се, док смо ми углавном слушали професора Марковића, одигравале занимљиве ствари. Свештеник је приметио да са нама у друштву има два политичка затвореника из Сремске Митровице. Милован Ђилас и свештеников парохијан су у рату били борци на супротним странама, партизанској и четничкој. Сељак је после рата због наводног убиства партизана био осуђен на дуге године робије. А спасен му је био живот јер је, како је и свештенику познато, овај несрећник био четврти четник који је био осуђен за један те исти злочин. Тројицу четника су комунистичке власти стрељале, а овог четвртог послале да труне иза решетака. Предлаже свештеник да њих двојица пруже један другом руку. Ђилас пристаје, сељак одбија.

НЕ УСТАЈУЋИ с омаленог пања, јер дошао је кад се ручак приводио крају, бивши робијаш каже да му је због овога овде, када је био на власти, и руком показује на Ђиласа, уништена и младост и бољи део живота. Виђао је он њега како шета сам тамо по затворском дворишту, мора да је имао велике привилегије.

Не знам шта ми би, приђем сељаку, чучнем поред њега и питам га да ли зна шта је самица. Како не би знао! Тамо су слали оне које нису могли да поколебају ни сломе, највеће противнике комуниста. Нису њега, ко је он, нико и ништа! Кажем, обраћајући се тихим гласом само њему, да је Ђилас од девет година целе две провео у самици. Зато је и шетао сам. Одмакнем се ја, не верујући да сам убедио у нечем свог саговорника у сељачкој одећи и опанцима. Вероватно нисам. Кад, приђе њему и Ђилас. И он му нешто говори, а шта нико од нас не чује. И пружа му руку, толико видимо.

Устаје и невино осуђени сељак и пружа и он Ђиласу руку.

НЕГАТИВАН АМЕРИЧКИ СТАВ

НАГОВЕШТАЈ Универзитета Харвард, на самом почетку деведесетих година, о новом америчком односу према Србији и српском народу временом се све више потврђивао и заоштравао у негативном смислу да би свој врхунац добио бомбардовањем Србије и Црне Горе 1999. године. Зборник посвећен српском питању је ипак, у издању "Политике", изашао 1991. године, али његов домет био је знатно ограничен српским језиком.

(СУТРА: Да ли је Бранка Миљковића убила прејака реч или туђа рука)