У РАЗГОВОРУ са Ранковићем, у његовој кући, у Улици Андре Николића, распитујем се о његовим посетама Русији.

- Па било их је разних. Највише памтим ону прву посету, када су ми у Кремљу показали оно силно благо из царских времена. Чак сам добио и дивну сабљу на поклон. Снебивао сам се да је узмем, али нисам одолео.

- Волео бих да је видим, мада сам и ја видео то царско благо.

- Није сабља више код мене. Поклонио сам је мом некадашњем најбољем пријатељу, вероватно највећем од свих, ратном другу. Када је Ђилас видео ту сабљу, толико му се допала да ме је молио да му је поклоним.

- Шта је пресудило да је се одрекнете?

- Његови чланци у "Борби". И пре него што је Стари реаговао схватио сам да се неповратно удаљио од онога у шта смо заједно веровали и за шта смо се борили у рату. Приликом нашег последњег сусрета у мојој бившој кући рекао сам му да је наше пријатељство изгубило основу на којој се до тада држало, да се одриче или да се већ одрекао од нас, па и мене као свог друга. Убеђивао ме је да сам у заблуди. И да се он само држи курса договореног на прошлом партијском конгресу, оном из 1952. године. Можда је и био донекле у праву, али су и одлуке на конгресу биле мало претеране због оног сукоба са Стаљином, а Стаљин је још био жив и претња од његове интервенције велика. Зато смо и балансирали са Западом. Друге су околности настале после Стаљинове смрти. Али је он наставио да тера своје, без договора с нама у руководству. Скинуо сам сабљу тада са зида и дао му за успомену на оно што смо некада били, нераздвојни пријатељи и, што је још важније, истомишљеници у стварању новог праведног друштва.

- Нисте променили мишљење?

- О идеалима нисам.

А МИЛОВАНА Ђиласа упознао сам у Удружењу књижевника Србије у Француској 7. Он је одржао крајем осамдесетих, колико знам, прво јавно предавање у Југославији, у Француској 7 (ако се не рачуна оно затвореног типа и у приватном стану 1984, на тзв. Слободном универзитету, после којег су уследила хапшења организатора, али не и предавача). Тако је и био прекинут режимски бојкот који је трајао скоро четири деценије. Интересовање је било велико, препуна је била не само свечана сала него и цео простор између улазних врата у зграду и степеница које воде у горње просторије.

Ништа Ђилас тада није рекао што ја већ тада нисам знао и ништа што би ме изненадило. Није ни он желео да каже нешто што би довело до политичког скандала и могло да нанесе штету Удружењу књижевника Србије. Довољан је био "скандал" што се он појавио за говорницом и што се јавно обратио великом броју радозналих слушалаца. На том предавању мене су више интересовали они који су слушали него он који је говорио.

ПОСЛЕ предавања, приређен је Ђиласу мањи пријем у салону на првом спрату. Стигао сам горе с малим закашњењем. Мој таст Бошко Видаковић оклевао је да крене са мном јер није желео да се сусретне с говорником, кога је упознао још у рату. Бошков близак рођак био је стрељан на самом почетку рата у партизанима, а Ђилас је био потписник те пресуде. Пошли смо, ипак, заједно горе и стајали по страни.

Запазио ме је митрополит Амфилохије, тада епископ банатски, који је седео на троседу поред Ђиласа, и позвао ме да приђем. Представио ме је Ђиласу и тако смо се упознали.

- Хајде, Саша, седи између нас и поразговарај мало са Ђиласом на руском да чујемо на каквом је он то руском водио чувене разговоре са Стаљином, због којих је касније завршио код својих бивших другова комуниста на робији.

ЂИЛАС се није нећкао него ми је рекао на руском како је желео да се упознамо док сам још био председник Удружења књижевника Србије. Није тада долазио на наше књижевне и протестне вечери да нам не би правио проблеме.

- Имали сте их ионако преко главе, поготово због Косова. Само сам вам ја још фалио! А, ево, дошао је тренутак да и ја дођем у Француску 7, чак и да говорим. У првом реду захваљујући мом верном пријатељу Матији Бећковићу, новом председнику српских књижевника. Уз мене је био и кад су моји најближи ратни и партијски другови бежали од мене као ђаво од крста.

- Ето, доживели сте и ви то да од вас беже као од крста, а не као од комунисте!

Насмејао се на моју шалу. Ни владика Амфилохије ни ја нисмо имали примедаба на његов руски језик.

ПОСЕТИО сам Ђиласа једне вечери. Питао ме је шта ћемо да пијемо, а ја сам му рекао да је виски већ дуже време моје пиће.

- Виски пијем с ледом и мало воде, гутљај по гутљај...

Отишао је Ђилас и вратио се с мањом флашом, још неотвореном. Chivas regal.

- Стари је такође волео виски, а омиљени му је био баш овај "Чивас".

- Могу ли нешто да вам отворено кажем?

- Све што желите, без устручавања. Зато сам вас и позвао код себе да нам нико не смета.

- Они невидљиви сигурно и даље слушају али, срећом, сада вам мање сметају.

- Нека само раде свој посао. Навикао сам ја на њих. Дакле, шта сте отворено желели да ми кажете?

- Поменули сте Тита а да још нисте ни отворили флашу. Помињали сте га на један посебан начин и у књигама својих успомена. Читао сам их на енглеском у Америци када су овде биле недоступне. И доносио их овамо упркос забрани да би и други могли да их прочитају. Ценим вас и као писца. Али сам приметио да сте готово опседнути Титом. Запазио сам једну сцену из ваших ратних успомена. Повлачили сте се негде, ваљда на Сутјесци, није то ни важно, ишли поред Тита када сте чули пуцањ и осетили метак како је прозвиждао покрај ваше главе. Нисте тог тренутка помислили на себе и каква је била срећа што вас је мимоишао него сте одмах погледали да није можда у лету ипак закачио Тита. И одахнули када сте видели да је остао неповређен. Нисте га се ослободили ни на робији нити га избацили сасвим из главе.

- МНОГО шта ме је везивало за њега током револуционарних година. Партијски рад у бившој Југославији, робијање за исте циљеве, борба против окупатора, револуција, ослобођење, изградња разорене земље, супротстављање Стаљину, па и на Шестом конгресу почетак увођења демократских промена, када се чинило да ме подржава.

- Он вас је из главе избрисао као гумицом, а ви ми кажете какав му је био омиљени виски.

- Када вас је владика Амфилохије позвао да се упознамо помислио сам да сте хришћанин и да знате шта је праштање - каже Ђилас мало у шали.

- Ви своје књиге нисте писали као хришћанин.

- Јесам као демократа.

НЕМОЈ ЛЕКО!СТАНИ ЛЕКО!

НАСТУПИЛО је и то лето 1983. године. Ранковић је лето проводио у Дубровнику. Није се из Дубровника вратио жив. Нисам отишао на сахрану, мада ме је потресла Ранковићева изненадна смрт. Предвече сам отишао у њихову кућу да бих породици изјавио саучешће. Његов млађи син Слободан ми је причао о сахрани, једној од највећих коју је икада видео Београд. Опраштали су се од њега и они који су саосећали с њим јер је одлазио као жртва Брозовог односа према српском, нарочито косовском питању. Како је и мој Саша Суслов рекао - с падом Ранковића пало је и Косово. Саборци су, док је проношен његов ковчег, довикивали, молећи га да не одлази, нешто што нисам видео ни чуо на сахранама, осим тада захваљујући сасвим кратком снимку на екрану:

- Немој, Леко! Стани, Леко!

(СУТРА: Ђилас са четницима заједно на робији)