ЦРЊАНСКИ није могао да види, нити због неумитног чина смрти да сазна како је изгледао израз мог лица када ми је Ристићева животна сапутница Шева саопштила да ме њен Марко позива да га посетим, а као разлог томе је навела његову жељу да баш ја говорим на обележавању његове осамдесете годишњице на Коларчевом универзитету. Зар да о пешчанику песниковог живота у том свечаном тренутку говори неко с ким он никада није проговорио ни реч, чак ни поздравио у пролазу јер се до тада нису ни упознали ни срели.

Да, писао сам једном о Ристићевом делу, одајући му признање за неке текстове, битне, па и превратничке у једном књижевном времену, тада већ прошлом. Нисам, међутим, прихватио друштвену идеологију коју је он следио као они мудраци звезде на небу изнад пустиње. И нисам ли ја баш историчар књижевности који је читаву књигу исписао о Црњанском као надахњујуће живом а не мртвом песнику, међу које га је сврстао баш будући слављеник. Откуд онда ја, а не његови другови бивши надреалисти и политичари с којима седи у високој државној установи?

ЛАКО сам нашао кућу и стан у којем је живео, између две важне градске артерије, Булевара Револуције и Улице пролетерских бригада. Супруга ме је увела у велику дневну собу, пре бих рекао салон с намештајем из прве половине века. Сео сам на софу, а она ме упитала шта бих желео да попијем. Кафу. Црну. Без шећера.

- Сада ће и Марко, а брзо ће и кафа.

Нисам морао дуго да чекам јер ми је Ристић, вичући из суседне собе, пожелео добродошлицу.

- Спремио сам за вас и једну ретку књигу, ону моју паронојачко-дидактичку рапсодију Турпитуду. Претпостављам да је немате, мало ко је има. Сада ће вам је донети моја Шева, док вам напишем пар речи.

- Велико вам хвала. Наравно да је немам, давно је издата, у години мог рођења...

- Ето, видите, каква подударност.

Питам супругу, све узалудно чекајући да се песник најзад лично појави, да није можда болестан, да не устаје из кревета, а она се, машући одречно руком, обраћа супругу у другој соби.

- Интересује се Петров да ли си здрав, чуди се што не долазиш да се видите.

- Здрав сам, сасвим здрав колико се може у мојим годинама. Али нећу да ме видите како сада изгледам и да ме таквог запамтите. Боље је да ме се сећате по сликама из млађих дана. А ништа нам не смета и овако да поразговарамо.

И ТАКО сам се, све довикујући, први и једини пут срео с Марком Ристићем. Ако Марка Ристића нисам видео у његовој кући, Александра Ранковића, званог Маркa, јесам. Такође у његовој кући. А пре тога, изблиза, у "Метрополу".

С ВАСКОМ Попом често одлазим у "Метропол" на кафу или вино. Обично предвече, ретко поподне, скоро никад недељом, поготово око поднева због гужве. Једном смо ипак отишли и кад нам "време није". Пуна сала као кошница, само један празан сто, близу улаза, са леве стране када се уђе.

- Је ли видиш оног кога ја видим? - пита ме тихим гласом Васко, готово шапатом.

- Како да га не видим! Знам да је ово једино време када се појављује у јавности. Седи увек за тим столом, углавном са неколико истих пријатеља. Добро изгледа, лепо обучен, мада ко зна шта му се кува у души.

- Је ли схваташ ти поред кога ми сада седимо и пијемо кафу? Не раздваја нас ни пет метара од њега. И мање! И ником ништа! А ко не би премро од страха да се у таквој близини некад нашао поред њега, а не као пријатељ, такорећи надохват руке? Да је хтео, када је могао, малим прстом да мрдне, па те не би било.

- НИЈЕ баш ни све само црно око његове главе, мој Вале! Стигла је овамо из Канаде моја познаница Рускиња. Рођена у Београду, старија неких пет-шест година од мене, напустила Југославију после 48, када су руске емигранте пуштали да иду куда хоће, па их мало и терали ако нису имали југословенске пасоше. Отишла Соња сама са мајком Тањом, јер су јој оца ухапсили одмах после рата. И никад више ни речи од њега ни о њему. Одлучила је да дође када је попустило мало код нас и затражила пријем баш код њега. Примио је, није дуго ни чекала. А била је официр у Канади, мислим у авијацији. Сложили се изгледа њени да може да посети комунистичку земљу. Тако ми је рекла, тако их је схватила. Зачудила се и што је стигла до њега, и тако брзо, и како је био љубазан. Распитао се шта тражи, обећао да ће да дозна шта се догодило с оцем. Кроз десетак дана зову Соњу у хотелу "Славија" где је одсела, опет да дође код њега на разговор. Жао му је, али се оцу не зна судбина, заправо - нестао је без трага. Таква су била времена одмах после рата...

СЕТИО сам се Васка и када је Кринку и мене Александар Ранковић позвао да га посетимо у његовој кући код Топчидерске звезде.

Ранковић је после лажне оптужбе о прислушкивању Тита и пада морао да се сели и са Дедиња. У малој кући, у Ранковићевој башти, станује Кринкина и моја млада пријатељица Дивна (морам да напишем - лепотица, стоматолог). Дивна нас понекад позива. Окупља занимљиво друштво, опозиционаре филозофе и социологе.

Ранковића упознајем у дневној соби, мрачној и недовољно угрејаној. Разговор и почиње о томе како није лако угрејати ову кућу, а нису мали ни трошкови. Помишљам, мада ништа не кажем, да његов бивши пријатељ, коме је Ранковић у пећини у Дрвару спасао живот, није био фер када му је одређивао пензију.

ПИТАМ свог имењака, о његовом чувеном спасавању у току рата, из болнице усред Београда. Да ли је био стварно приликом хапшења тако тешко ударен по глави да је изгледало да је у коми или се само претварао да би га Немци оставили мало на миру док дође свести и тако можда пружи прилику саборцима да га спасу.

Ранковић узима моју руку и ставља је себи на главу да бих опипао ожиљак.

- Није мали ожиљак! - кажем, а не могу да се тог тренутка опет не сетим Васка и оног недељног поднева у "Метрополу".

- Није мали! - слаже се Ранковић. Нисам морао да будем велики глумац.

ЗНА ЛЕКА понешто о мени, сада, када има времена, чита и Књижевне новине.

- Опозициони лист. Хоће да га забране. Велико је незадовољство власти и траже бар смену главног уредника, песника Милутина Петровића. Али се не дамо, засада.

- Ви сте после повратка из Америке постали и члан председништва свог књижевног удружења.

- И даље сте добро обавештени.

- Нисам много. Као што сам вам рекао, пратим штампу. А сада имам жељу да читам, привлачила је мене и раније књижевност, али нисам имао времена за њу, па сада мало да надокнадим.

АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВ ПОСТМОДЕРНИ ДОН КИХОТ

АЛЕКСАНДАР Петров рођен је у Нишу 1938. Школовао се у Београду, дипломирао је на Филозофском факултету (данас Филолошки), магистрирао на истом факултету и докторирао на Филозофском факултету у Загребу. Радио је у Институту за књижевност и уметност у Београду. Уредник Српске секције "Американског Србобрана". На Питсбуршком универзитету (САД), сарадник је Центра за руске и источноевропске студије (сада међународне) и гостујући професор Београдског универзитета.Члан је руске Академије за естетику и слободне уметности. Објавио је десет збирки песама и три романа. Преведен је на 29 језика.

(СУТРА: С падом Ранковића пало је и Косово)