МИЛОШ Црњански је још 1922. године у тексту "Нови облик романа" написао - "мемоари су увек били најбољи део књижевности, особито када нису били дословце верни". И Виктор Шкловски је авангардних година уочио да место тзв. уметничке прозе преузима и фељтон, до тада новинарски, а не књижевни жанр. Нови читалац тражио је конкретност у тематици и интимност у начину писања. И Мемороман Александра Петрова (из кога преносимо најзанимљивије делове) настао је на трагу тих схватања, а с још једном новином да приповедач говори не само у првом него и у трећем лицу, о свету и веку, о другима и о себи.


ПЕСНИК Танасије Младеновић неочекивано позива сараднике "Књижевних новина" да у подне дођемо у просторије редакције. Приређује пријем. Мало касним, по обичају. Соба је већ пуна. Примећујем позната лица угледних писаца, уметника, новинара, старијих и млађих.

Прекопута мене седи проседи човек у годинама, леђима према зиду. На тој страни стола обично и ја седим на нашим састанцима. Око нас никог. Мањег је раста, у већ видљиво изношенем, тесном сивом сакоу. Посматра ме. Ситно, изборано лице, али веома продорне очи. Као да су намагнетисане. Мало се придижем и нагињем према њему.

- Не познајемо се. Ја сам Александар Петров. А ви сте?

- А, то сте ви! Пишете критику у новинама. Слао ми је новине Таса. Читао сам ја вас.

- А ви сте? - понављам питање.

Да ми је рекао Данте, Сервантес, Достојевски, не бих се више изненадио.

- ЦРЊАНСКИ, каже. И пружа ми, не устајући сасвим, само нагињући се према мени, преко стола руку. Стисак шаке одаје личност. Његов је чврст.

- Него, пре него што ова парада почне - каже смејуљећи се - да вам нешто понудим. Имам један комплет својих дела, у десет књига. Није издање богзна какво, али је бар на два писма, ћирилицом и латиницом. Дали ми нешто комплета, без пара. Ћирилична сам сва већ разделио, остао ми један на латиници. Могу да га дам вама, па можете и да напишете нешто, ако желите. Дођите, да мало попричамо.

Оклевао сам неко време, а онда отишао. Чекао ме је тај комплет с посветом у тврдим корицама тамноплаве боје.

- Нисам се јављао јер би ускоро требало да браним магистарску дисертацију о Андрићу. О поетском у његовој прози.

- Шјор Иво, наравно! Сви пишу сада о њему. О коме би другом!

- Па ви сте дочекали његову прву књигу као нико други! Дивне су вам оне реченице о љубави облака, видика, успомена и звезда. И за ту етеристичку веру писали сте да је снажнија у борби са мутним смислом живота него култ хероизма и победе. Као поглавицу свог етеристичког племена именовали сте Бодлера. И наслов је за памћење - Andrić est arriv!

- ПИСАО сам о тој књижици, које се Иво, видим, одриче, још пре одласка у Париз. А и знао сам мало латински! Свашта смо учили онда у школама! И добро ми касније дошло у животу! Нарочито у Лондону, у обућарској радњи!

- Па и ја вама да кажем нешто што ће можда да вас обрадује.

- Да чујем шта би то мене још могло да обрадује!

- Зар вас није обрадовао повратак! Страховања су ипак била непотребна! Није вас изневерила ваша звезда! А надам се да неће ни мене моја када будем писао докторску дисертацију о вама.

- Докторат о мени? Па, добро, радује ме, само ако вам дозволе!

- Мислите зато што сте још жив писац! Па и Андрић је жив, па су ми одобрили магистарску тезу о њему.

- Него, да вам испричам како је све почело. Кад већ хоћете да пишете о мени, да вас мало забавим. О томе не причајте ником. Засада. Да видимо шта ће бити даље! Још ме пазе као госта.

ОДСЕО сам код наших пријатеља из Лондона, амбасадора Срђе Прице и његове супруге Вукице. Тамо код Ријеке, близу Опатије. Оставе мене они самог у кући, кад су видели да нема више панике, а одмах сутра ујутро неко звони. Отворим врата, а пред вратима стоји неки човек. Лепо обучен, одело, светло, летње, шешир, кравата, љубазан осмех, па и пре него што га упитах ко је и шта хоће, каже он мени - Ја сам Ранковић! А ја њему - зар већ! Он се насмеје! Видим, љубазан, колико може да буде!

Пита он - да ли ми је потребан шофер! Шта ће мени шофер! Немам ја кола! Наставља он - и кола и шофер! Помислим ја, значи, дошао да ме води. Зна се куда! Али, овако, све у рукавицама. Ипак, мислим се, дошао лично! Није послао друге! Па и ја љубазно питам - а шта ће мени кола и шофер?

- Па док сте ту, да мало видите ове крајеве. Дуго нисте били, да се подсетите!

- А ко би био мој шофер, или водич?

Каже он - па ја, зато сам и дошао!

- Ви лично?

- Са највећим задовољством! Одвојио сам време, па ако желите! И десетак дана! Упознаћете и моју супругу, ако вам је по вољи... Али, прво да се нас двојица упознамо! Мени је част да будем у друштву великог српског писца!

- Невероватно!

- Сада можете и ви да разумете зашто се моја судбина номада завршава као у бајци. Или на филму. Прави happy end! Велики fuss! И овде у Београду! Засада!

Црњански је зрачио надом, али га ни опрез није напуштао.

ИЗБЕГАВАО сам неко време да се јављам Црњанском. Приликом поновног сусрета упитао сам шта мисли о "случају Ранковић", с обзиром на то да је имао прилике да га боље упозна него вероватно било који други српски писац. Осим Давича, наравно. Озна све дозна. Није ипак дознала да ће се Окета на Брионима одрећи Ранковића, коме се и у стиховима дивио! А када је пошао на Брионе, обећао је био Добрици Ћосићу и Лулету Исаковићу да ће да подржи Марка. По повратку није их више ни погледао.

- Да вам кажем шта се после мени догодило! Послао сам му поштом, додуше с великим закашњењем, оних својих десет књига, лепо спакованих, на његову званичну адресу потпредседника државе. Кад, за дан, два после те пошиљке, звоне мени на врата овога стана. Отварам врата, непознати људи. Питам ко су. Кажу - из полиције. Видим, у рукама држе онај мој пакет с књигама. Помислим, погрешио сам адресу. А они питају да ли сам ја послао другу Ранковићу овај пакет. Кажем да јесам, ко би други. А они мени, пошто јесам, да сутра дођем код њиховог начелника на разговор. И дају ми његово име и адресу. Тамо код Дунав станице, у оној новембарској улици, како се већ зове. Питам ја зашто, а они мени - само ви дођите. Ја њима кажем да у полицију не идем. Ако је погрешна адреса, нека они пошаљу пакет на праву. Ја у полицију не идем. А они мени да су ми рекли шта су имали да кажу. Уљудно ми затим пожеле све најбоље и оду.

КАЖЕМ ја Види шта се догодило, наравно само њој, а она мени, као што понекад говорим и ја њој, да се смирим и да чувам притисак. Помишљам да и Ранковића некако потражим, да видим у чему је ствар. У полицију не идем. А и што би! Слаже се и Вида, да сачекамо. Да седим мирно у овој својој лондонској фотељи, па да видимо. Увече гледам, као и обично, на телевизији Дневник у пола осам, кад оно "данас на Брионима". Оде друг Марко. И не само он! А испадох и ја ранковићевац.

- Па јесте ли ипак отишли тамо где су вас позвали?

- Зашто бих? Али дошли су они поново код мене.

- Нисте се појавили јуче, кажу. А знате већ зашто вас зовемо.

- Кажем ја њима, ја сам не идем! Ако ви хоћете, шаљите по мене кола са шофером, па ме водите као хапшеника. Само тако!

Догађај с полицијом није остао без последица. Јавио се страх.


ШТАП ЗА МАРКА РИСТИЋА

КАД је Црњански почео да користи штап, шетали смо по Ташмајданском парку. Последњу нашу шетњу памтим по помињању Марка Ристића. Он је свог некадашњег пријатеља док је живео у изгнанству назвао "мртвим песником".

- Како би изгледао ваш случајни сусрет с Марком Ристићем?

- Видите овај штап!


СУТРА: НИЈЕ СВЕ ЦРНО ОКО РАНКОВИЋЕВЕ ГЛАВЕ