ШЕСТ дана пошто су Срби и остали Јужни Словени на Великој народној скупштини у Новом Саду "обукли српску кошуљу" присајединивши Војводину Краљевини Србији, проглашена је 1. децембра 1918. држава Срба, Хрвата и Словенаца. Дошло је на ред и заогртање "југословенским огртачем". Када су после мировних споразума, потписаних у дворцима Француске 1919-1920. утврђене границе, и формално је настала Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а доцније Југославија.

У прво време, док је још трајала еуфорија поводом ослобађања од јарма Аустроугарске и припајања браћи у матичној држави, преовладавало је уверење да је идеја о аутономији Војводине, већ самим остварењем сна о присаједињењу, заувек отишла у историју. Али није било тако.

Питање аутономног положаја Војводине у саставу нове југословенске државе васкрсло је у време расправа поводом доношења Видовданског устава 1921. године.Нарочито је занимљиво да први носиоци "војвођанског питања" нису били политичари из Војводине.

У СВОМ уставном нацрту 1920. године Стојан Протић предвиђао је децентрализацију државе са девет аутономних покрајина од којих би једну чинили Срем и Бачка, а другу Банат. И у концепту Југословенског клуба Антона Корошеца, као и планом Стјепана Радића о федеративној југословенској унији предвиђано је слично уређење за све државе чланице, укључујући и Војводину. Међу најгласнијима био је је Србин из Лике Светозар Прибићевић, раније познат као тврди централиста, који се преобратио у љутог борца за "самобитност Војводине".

Од тада, па све до споразума Цветковић - Мачек 1939. године, Војводина ће бити саставни део политичких програма и планова о реорганизацији југословенске државе, првенствено из хрватских редова. Стјепан Радић је 1922. године лондонској штампи изјављивао да се Бачка, Барања и Банат "неразумно и нелогично називају Војводином".

СРПСКИ политичари из Војводине, првенствено из Самосталне демократске странке, почели су да пружају отпор "србијанској хегемонији". СДС је окупљао "пречанске" Србе, али и унитаристички настројене Хрвате и Словенце. У почетку је та странка била централистичка, а у периоду од 1925. године под вођством Прибићевића постала је главни носилац борбе против "хегемонизма". На основама овакве политике, СДС је тесно сарађивао са дојучерашњим "смртним непријатељем" Радићем и Хрватском сељачком странком у оквиру Сељачко-демократске коалиције.

Уследило је доношење Загребачке резолуције Анте Трумбића 1932. године и читав талас сличних политичких програма, а међу њима и Новосадска резолуција, донета 28. децембра 1932. Њој је претходила Сомборска резолуција групе војвођанских радикала (лидер странке Јаша Томић умро је 1922. године) предвођених сомборским адвокатом Јованом Лалошевићем. Гесло те резолуције био је захтев за "обустављање цеђења Војводине" уз начело "Војводина - Војвођанима".

ГЛАВНИ одбор Радикалне странке томе се успротивио, а суботички првак професор Алекса Ивић поручио је Лалошевићу: "Нама је дужност да водимо бригу о бољој будућности Војводине, али не смемо заборавити да смо у првом реду и пре свега Срби."

Свеукупно гледајући, војвођански покрет није наилазио на пресудно велики одјек у самој Војводини што показују и парламентарни избори 1935. и 1938. године када у Народну скупштину Југославије није изабран ниједан кандидат Војвођанског фронта.

Почетком 1943. аутономија Војводине поново је постала актуелно питање захваљујући спору о територијално-политичкој и војној припадности Срема на чему су инсистирали Хрвати. Спор је "разрешио" ЦК КПЈ 3. јула 1943. одлуком да закључно са линијама Вуковар - Винковци - Жупања и све источно укључујући и Земун, припада подручју покрајинског комитета Војводине.

ДВЕ године касније, у процесу разграничења Војводине и Хрватске, 19. јуна 1945, именована је комисија којој је председавао Милован Ђилас. После дугог одлагања "осетљивог питања" усвојен је Закон о установљавању и устројству АП Војводине којим је из њеног састава "привремено" искључена Барања, срез Вуковар и место Илок са још два села. То је, као што је наведено у Закону, био резултат рада "нарочите комисије Авноја".

У париоду од око четири и по деценије, Војводину су од Србије највише успели да удаље комунисти. Уставним амандманима 1968. године, а затим и Уставом из 1974. године, којем је претходио пад либерализма отворен је пут подржављивању покрајине. Председнику тадашњег ПК СК Војводине Мирку Чанадановићу, који је сматрао да Војводина нема шта да тражи на шалтеру федерације, ту "дрскост" никада није опростио политички врх Југославије, а ни војвођански аутономаши.

УСТАВОМ из 1974. Војводина је добила атрибуте државности - загарантовану законодавну, извршну и судску власт, право на имовину и располагање својим приходима. И право вета. Само корак је покрајину делио од федеративног статуса са Србијом. Истом оном матицом са којом су је само 56 година раније ујединили Срби из Угарске!

Такво стање тињало је до чувене "Јогурт револуције" која је практично започела Осмом седницом ЦК СКС 1987. а завршила се 1989. године кадровским сменама које су омогућиле ограничење аутономије обе српске покрајине и превласт Србије у савезним органима власти.

После петооктобарских промена 2000. године, па све до 2016. године, нова власт окупљена око ДС и ЛСВ настојала је да наметне Статут Војводине писан на основама Устава из 1974. године, али се тај покушај изјаловио. Северна покрајина добила је свој грб (2002) и заставу (2004), а мало је недостајало да добије и химну. Упоредо, без обзира на вертикалну власт сачињену од представника исте политичке опције, све дубљи јаз копан је на релацији Београд - Нови Сад.


ДУГ ПРЕЦИМА ОДЛАГАН ЦЕО ВЕК

ГОДИНЕ 2016. на власт у АП Војводини изабрана је коалиција предвођена Српском напредном странком. Једна од првих промена била је усвајање традиционалне заставе Војводине из 1848. године под којом су се Срби из Угарске борили за присаједињење. Са значајног датума српске историје 25. новембра 1918. обрисана је прашина, а Србима из Угарске који су, како је то својевремено "Новостима" рекао историчар Василије Крестић, "увек били дика српства", одужили смо се ових дана. Присаједињење је, први пут у сто година, обележено како и доликује том значајном датуму наше историје.



КРАЈ