ПОШТО је држава заузела тврд став да се на месту предвиђеном за храм подигне музеј Светог Саве или галерија фресака Светог Саве, Црква пристаје да се тај простор адаптира и да се у њему привремено отвори црквени музеј, али не и галерија фресака, која се може третирати као друштвена установа. Притом се стално напомињало да се на то пристаје само као на привремено решење. Власти изјављују да су сагласне. Црква, за сваки случај, тражи да се тај договор писмено потврди, издавањем одговарајућег управног акта. Стигло је решење, али, у њему не пише онако како је договорено. Даје се сагласност да се поменути простор адаптира за музеј црквених старина, галерију фресака и друго, с тим да све то буде - под државном управом!

- Предложени музеј Светог Саве и одобрени музеј црквених старина нису исто. Наметало се питање које и чије цркве, и то још под управом државних органа?!

СРПСКА православна црква на то не пристаје. Настоји да прекине разговор са државом око тога за шта све може да се користи њена имовина - тражи само да се врати оно што јој припада: започети Храм и право наставка његове градње.

После једног таквог захтева, председник Скупштине Србије Драгослав Дража Марковић одговара: "Не би се ни у ком случају могло одобрити да се настави зидање и подигне започети Храм поред Народне библиотеке... Може се евентуално ићи на то да се за подизање Храма Светог Саве потражи и одобри нека друга локација."

Прилика за неки другачији став државе указала се када је за председника Председништва Србије изабран Душан Чкребић, који је још од своје ране младости познавао тадашњег патријарха Германа и према њему гајио велико поштовање, али и имао воље и храбрости да удовољи захтеву Српске православне цркве.

ДУШАН Чкребић је дугогодишњи државни функционер, па је и раније, као председник Извршног већа Србије, био у прилици да се изјашњава о судбини започетог Храма, али не и да донесе жељену одлуку. Прилику за то добио је доласком на место првог човека Републике. Недуго по ступању на дужност председника Председништва Србије, 19. јуна 1984. године, председник Чкребић позива у госте патријарха Германа и чланове Светог архијерејског синода: митрополита загребачко-љубљанског Јована и епископе жичког Стефана, шумадијског Саву и нишког Иринеја, и саопштава вест на коју се дуго чекало - може се наставити градња Храма Светог Саве на Врачару!

Председник Чкребић знао је да је и даље у државним властима било отпора према Цркви, па је црквене великодостојнике упозорио да о добијеној сагласности још неко време не би требало ударати на велика звона, вероватно да се не би изазвала нека контрареакција, већ да се једноставно само настави са градњом.

НОВИНЕ Српске патријаршије Православље у првом следећем броју, на насловној страни, доносе суздржану информацију с насловом "Његова светост патријарх српски Герман са члановима Св. арх. синода посетио председника Председништва СР Србије Душана Чкребића", у којој се каже да је у разговорима било речи о проблемима са којима се суочава Српска православна црква на Косову, "као и о нерешеним питањима изградње неких верских објеката у СР Србији", у склопу чега се ненаметљиво саопштава да је посебна пажња "посвећена сагледавању могућности за наставак изградње Храма Светог Саве у Београду, који је започет пре Другог светског рата".

Постигнути договор лист Православље обелодањује тек у броју од 15. новембра 1984. године, опет на насловној страни, под насловом "Започети Храм Светог Саве на Врачару чека своје довршење".

КАСНИЈЕ ће Душан Чкребић, у својој мемоарској књизи, описати какав став државе је био у годинама после Другог светског рата према Српској православној цркви:

"Дуго сам лично морао да се потчињавам давно успостављеном односу КПЈ и СКЈ према Српској православној цркви, без обзира на то што сам сматрао да тај однос није исправан. На функцијама које сам у Републици обављао, настојао сам да се у могућим глобалним односима између државе и владајуће партије са једне, и Цркве са друге стране, нађу решења која ће у могућој мери задовољавати Цркву. Наравно, ја нисам имао ни снаге ни моћи, а ни такву позицију у друштву да мењам суштину односа, али сам могао на прагматичан начин да прилазим проблемима и захтевима Светог архијерејског сабора, Синода и самог поглавара СПЦ господина Германа..."

ОДМАХ по добијању сагласности за наставак градње, кренуло се у прикупљање неопходних новчаних средстава. Из свих епархија стизали су извештаји о добром расположењу међу свештенством и народом да помогну при градњи заветног храма.

Демонстрација новог расположења и духовног ослобађања у народу показала се посебно 12. маја 1985. године. Сто хиљада људи тога дана окупило се на Врачару у Београду, да би присуствовало поновном освећењу пре готово пола века подигнутих зидова започетог Храма Светог Саве, полагању Повеље о наставку градње и првој Светој литургији, међу његовим зидовима, коју је служио патријарх Герман, са епископатом и многобројним свештенством и ђаконима.

И ПОРЕД добијене сагласности за наставак градње Храма Светог Саве, световне власти одуговлачиле су са враћањем Српској православној цркви национализоване имовине на Врачару, на којој се налази започети Храм.

Након четири године рада, ово свесрпско здање стављено је под кров.

Храм је уобличен, Београд је добио ново лице.

Пошто је подигнут на највишој коти централне градске зоне, на надморској висини од око 134 метра, што је 64 метра изнад нивоа реке Саве, Храм Светог Саве постао је својеврсна круна престоног града. Видљив је са свих прилаза Београду и доминира у његовој силуети.

ПРВА Света литургија под куполом Храма Светог Саве одслужена је 25. јуна 1989. године, три дана пред велику централну прославу 600-годишњице боја на Косову. Овога пута, за време Свете литургије, у Храму и на врачарском платоу окупило око 150.000 људи!

Отварање врата пред појединим захтевима Цркве и успостављање новог односа државног руководства Србије, у време када је на њеном челу био Душан Чкребић, према Српској православној цркви трасирало је пут и потоњим државним руководствима, како у Србији, тако и у Југославији. Био је то пут нимало лаког повратка на односе разумевања, у односе сагласја, где је потребно да свако ради оно што му припада.

Из извештаја о потоњим сусретима са људима који су се нашли на челу Србије и других федералних јединица тадашње државе Југославије видеће се да је Српска православна црква и даље имала много тешкоћа да поврати оно што јој је узето и да обезбеди несметане услове за рад.