ПРЕДСЕДНИК ФНРЈ Јосип Броз организовао је пријем 28. маја 1958. године за све епископе, чланове Светог архијерејског сабора СПЦ. Пријему су присуствовали још председник Савезне верске комисије и члан СИВ-а Добривоје Радосављевић и секретар Комисије Милоје Дилпарић.

Тито је исказао "велико задовољство" што су га српски архијереји у Белом двору "посјетили", јер, како је рекао, у њиховој посети види "један видљив знак да су односи између наше социјалистичке државе и Православне цркве на најбољем путу".

Поручио је: "Ми ћемо са своје стране учинити све како би односи између државних органа и Православне цркве били што бољи. Ја сматрам да је ваш допринос побољшању тих односа врло значајан за нас и нашу социјалистичку заједницу. Уколико у том погледу има још извјесних проблема, будите увјерени да ћемо вам изаћи у сусрет и помоћи да се ти проблеми ријеше."

Челним људима српске цркве је поручио да би желео да проблем македонске цркве реше онако како ће то најбоље одговарати интересима читаве земље.

ЈЕДНО од главних очекивања од патријарха Викентија било је да се удовољи захтевима за "црквеном самосталношћу" у новоствореној југословенској федералној јединици Македонији.

Од самог доласка комунистичких власти на чело државе тражено је од Цркве да и она ради на учвршћивању прокламованог националног идентитета православног становништва у федералној јединици Македонији. Тако, Савезна комисија 1951. године заузима став да се патријарху Викентију "најоштрије" скрене пажња на то што је у Македонију упутио посланицу "у којој помиње само Србе и српски народ, а Македонце уопште не помиње".

После много расправа, убеђивања и притиска од државе и македонских сепаратиста, Свети архијерејски сабор СПЦ, свестан промена у политичком, друштвеном и државном уређењу земље, на свом редовном годишњем заседању 1955. године, прихвата тада два главна захтева Иницијативног одбора за организацију православне цркве у Македонији: дозволио је да три епархије Јужне Србије изаберу епископе домороце и да се у унутрашњој администрацији користи домаћи дијалект, с тим што у богослужењу остаје црквенословенски језик.

У ПРОЛЕЋЕ 1958. године патријарх Викентије, на челу репрезентативне црквене делегације, борави у НР Македонији. Током те посете патријарх се састао са председником Народног собрања НР Македоније Лазаром Колишевским, који је у дужем разговору "изнео разлоге због којих би питање Цркве у Македонији требало што пре привести крају".

Док је покушавао да се избави из "македонског вртлога", патријарх Викентије шаље честитку Јосипу Брозу Титу поводом његовог избора за председника ФНРЈ. Куртоазно, а вероватно и да би додатно одобровољио најмоћнију личност у земљи, исписује: "У име Српске православне цркве и у своје лично, честитам Вам избор за председника Федеративне Народне Републике Југославије и желим да као и до сада са успехом радите на корист наших народа и за добро и напредак наше отаџбине."

Недуго по повратку црквене делегације из НР Македоније (од 26. маја до 9. јуна 1958. године) одржано је редовно годишње заседање Светог архијерејског сабора СПЦ, са којег су се очекивале одлуке којим би се изашло у сусрет заговорницима "македонске самосталности". Управо због тога, сасвим извесно, трећег дана заседања Сабора, доћи ће до поменутог пријема српских владика, предвођених патријархом Викентијем, код председника Републике Јосипа Броза Тита.

ИЗГОВОРЕНЕ речи, том приликом, југословенског комунистичког лидера, да би желео да проблем македонске цркве реше "онако како ће то најбоље одговарати интересима читаве наше земље" - с обзиром на активности које су још од краја Другог светског рата предузимали државни органи - биле су јасна порука за удовољавање македонским сепаратним циљевима, који су све више вукли и ка сецесионизму.

Потом, док је још трајало заседање Светог архијерејског сабора, 5. јуна 1958. године, пријем "у част" патријарха Викентија и осталих српских владика приредио је и председник Савезне верске комисије и члан Савезног извршног већа Добривоје Радосављевић. Овом скупу присуствовало је и више истакнутих државних функционера Југославије и њених република: потпредседник Савезног извршног већа Александар Ранковић, председник Народне скупштине НР Србије Јован Веселинов, председник Извршног већа НР Македоније Љупчо Арсов, потпредседник Извршног већа НР Србије Слободан Пенезић и други.

НА ЗАСЕДАЊУ Сабора Српске православне цркве ипак није дошло до жељених одлука. Очекивало се да ће овогa пута бити изабране нове владике, из реда домородаца, који ће преузети епархије на територији НР Македоније: Скопску, охридско-битољску и злетoвско-струмичку. Ради тога, српском црквеном сабору послата су из скопља имена четворице људи предложених да буду изабрани за епископе.

Размотривши изнова стање на овом подручју, Сабор је једногласно усвојио предлог Његове светости патријарха Викентија и донео одлуку у којој се каже: "Свети архијерејски сабор начелно нема ништа против избора епископа за епархије на територији Народне Републике Македоније из круга домородаца."

А затим се каже и ово, што је, у ствари, било кључно: "Предложених кандидати, и то: протојереј Тома Димовски, протојереј Нестор Поповски, свештеник Спира Попоски и Владимир Зафиров-Попоски, наставник у Охриду, не могу бити бирани за епископе, јер кaо ожењени немају канонске услове за избор за епископа."

ЗАТО је Свети архијерејски сабор одложио попуњавање упражњених епархија у Народној Републици Македонији и обавезао Свети архијерејски синод да ово питање и даље проучава.

Након тога, патријарх Викентије се, из неког разлога, напрасно разболeо, примљен је у болницу, а онда 5. јула 1958. године се - упокојио.

Одмах се појавила сумња да његова смрт није природна. Остало је уверење да је патријарх Викентије отрован зато што није испунио оно што се од њега тражило, да се призна "Македонска православна црква".

Сахрани патријарха Викентија присуствовала је мања група представника државне власти, али не највишег ранга. Председник државе Јосип Броз Тито упутио је телеграм саучешћа, у којем се каже: "Поводом неочекиваног тешког губитка који вас је задесио смрћу патријарха Српске православне цркве господина Викентија, у име Савезног извршног већа и у своје име изражавам искрено саучешће." Потом је и његов венац положен на одар упокојеног патријарха.



СУТРА: ДРЖАВА ПРЕДЛАЖЕ ГЕРМАНА ЗА ПАТРИЈАРХА