ДА либерални Запад никад није био јачи и да је сасвим добро, може мислити само неко неупућен и ко тамо никада није био. Проблем је када то мисли неко ко је доктор социологије и има неке студенте


БАШ као необуздани економски либерализам (...) и сексуални либерализам доводи до феномена апсолутне немаштине", написао је у свом првом роману, "Ширење подручја борбе", један од несумњиво највећих писаца данашњице, достојан титуле "Селиновог наследника", Мишел Уелбек, указујући на извесну неправедност овог система. "У економском систему у којем је отпуштање радника забрањено, свако, више или мање, може на своје место. У сексуалном систему у којем је забрањена прељуба, свако, више или мање успева да нађе партнера за кревет. У потпуно либералном економском систему, неки гомилају огромно богатство, док се други грче у беди. У савршено либералном сексуалном систему, неки имају узбудљив и разноврстан еротски живот, други су сведени на самоћу", написао је Уелбек.

ОВАЈ текст смо почели причом о либерализму и сексу зато што је његов главни јунак, социолог и доцент на Универзитету у Новом Саду Алексеј Кишјухас, судећи по пажњи коју им посвећује, оптерећен овим двема стварима. Још горе, његова потреба да о њима пише сразмерна је његовом незнању о ова два појма, а тезе које износи више су ствар маште него реалности. Да је мало више читао Уелбека, којег чак и "Њујорк тајмс" не без разлога назива "пророком", а мало мање Фукујаму, овај младић би можда схватио не само да на Западу не цветају руже, него да је овај део света у озбиљној кризи и опадању. И то не само због галопирајуће исламизације о којој Уелбек пише у "Покоравању", него и на економском и геополитичком плану (на чему највише има да захвали управо либерализму и агресивној глобализацији).

ПИШУЋИ за, како је сам то навео, "умно сиромашне", овај аутор нам показује две ствари. Прва је озбиљна недоследност (или макар тежи случај конфузије), а друга да су му сва сазнања о Западу (а могуће је и о сексу) стечена посредно. Пишући тако својој "умно сиромашној" публици, овај маг, на пример, наводи да су "до 1918. године, либералне демократије и либерални погледи на свет били сасвим добро", али "тада су европске силе организовале масовну кланицу Првог светског рата због једне сасвим друге идеологије - национализма". Шта је од та два? Да ли Европом доминирају либералне демократије, или националистичке силе?

Кишјухас потом наставља да на конфузан и маштовит начин слободно интерпретира историју либерализма на Западу и у свету завршавајући оценом да се "крајем 20. века, овај либерални талас претвара у цунами који је срушио Совјетски Савез", па су "вредности либерализма и просветитељства ипак однеле одсудну победу". "Шта год говоркали Ердогани и остали Орбани, либерални Запад је данас у много мањој кризи него што је то био током читавог 20. столећа. На Совјетски Савез се својевремено угледало бар две трећине планете. А ко се данас угледа на Путина, осим Лукашенка, Додика, и Мише Вацића?", поентира он.

ЧИЊЕНИЦА је да је либерални Запад данас у мањој кризи него 1918, 1939, или 1968, али то не значи да је добро. Рећи ћемо само да је и Трећи рајх децембра 1941. "био сасвим добро", а онда је уследио Стаљинград. Постоје сви показатељи да је западни либерализам у озбиљној и тешкој кризи, само их треба видети, препознати и признати, што није увек и свакоме лако. Овако је и на унутрашњем и на глобалном плану. А ко се диви Путину? Па многи, од доскорашњег најближег сарадника председника САД Стивена Бенона до водећих политичара Италије, Немачке, Француске... На овај начин и овим аргументима тврдити да је либерални Запад сасвим добро може само неко ко се до јуче представљао као загрижени марксиста и о томе предавао својим студентима, а данас је за најгори облик капитализма, неко ко верује да је за слободу (либерализам) неопходно "пити пиво или ризлинг из лобања својих класних (идеолошких) непријатеља" (што је наш маг више пута написао) и, на крају, неко ко никада на либералном Западу није провео више од петнаестак дана.

НИЈЕ наш херој морао да чита Уелбека да би неке ствари схватио и сазнао. Могао је и само да погледа култни француски филм "Мржња" из сада већ давне 1995. године када је либерални Запад био на свом врхунцу па би схватио две ствари. Прва је куда води тај систем и какво је стање у друштву, а друга је прича о човеку који пада са зграде и све време себи говори "засада је све у реду". Али није важан пад, него приземљење.