СВИ модерни ревизионисти балканске историје и творци ставова о праву Албанаца на Косово, српској агресији и анексији Косова, наводним континуираним злочинима Срба над Албанцима, узоре налазе у чувеном Карнегијевом извештају међународне комисије о истрази узрока и дешавања у балканским ратовима, објављеном 1914. године, након посете чланова комисије локацијама где су се водиле борбе или где су се десили злочини, у периоду између 2. августа и 28. септембра 1913. године. Тамо су имали прилику да интервјуишу многе преживеле сведоке и учеснике балканских ратова. Иначе, комисију је чинило осам угледних професора универзитета, новинара, политичара, посланика и сенатора из Аустрије, Француске, Немачке, Велике Британије Русије и САД.

Ова комисија, која је требало да објективно и непристрасно утврди и прикаже све страхоте и злочине почињене током балканских ратова, претворила се у инструмент оптужби на рачун Бугарске, Грчке и Србије о наводним злочинима њихових војски, али и нерегуларних јединица према муслиманском, турском и албанском становништву.

КАРНЕГИЈЕВА фондација је основана 1910. године са задатком да промовише и унапређује међународни мир и разумевање. Фондација је у јеку ратова на просторима бивше СФРЈ, 1993. године, објавила и репринт издање Карнегијеве комисије - "Други балакански ратови. Извештај Карнегијеве фондације са новим увидом и размишљањима Џорџа Кенана о садашњем конфликту", с предговором Мартина Абрамовица, председника Карнгијеве фондације, некадашњег помоћника америчког државног секретара и амбасадора САД у Турској, и уводником The Balkan Crises: 1913 and 1993, који је приредио Џорџ Кенан, један од најпознатијих америчких дипломата друге половине 20. века.

Клишеи које су заступали Абрамовиц и Кенан у предговору и уводу репринт издања Карнегијевог извештаја, као и тезе и непроверене чињенице и оцене изнете у самом извештају, често су користили и Ноел Малколм и Миранда Викерс и, касније, Холм Зундхаузен, у конструисању полуистина и неистина у вези са статусом Косова и Метохије, етничкој слици, злочинима који су чињени...

ОНИ су, како с правом истиче Миле Бјелајац, вршили редуковану рецепцију прошлости, односно историјских чињеница. Тако, на пример, Абрамовиц напомиње да је амбиција стварања велике Србије покренула балканске ратове. Џорџ Кенан констатује да нигде као на Балкану модерни национализми нису били толико агресивни и нису толико индоктринирали политичаре и официре као у новоконституисаним државама Балкана на почетку 20. века. Многи од њих су били обузети идејама о новим територијалним проширењима и стварањем велике Србије или велике Албаније или Бугарске. Указујући на то да су за злочине почињене у балканским ратовима највише окривљени Срби, Кенан истиче да најјачи мотивациони фактор током балканских ратова није био вера, него агресивни национализми.

Што се тиче Карнегијевог извештаја који се састоји из седам глава, он је пун произвољних оцена и оптужби на рачун балканских савезника, у првом реду Србије. Влада Краљевине Србије, наслућујући да ће извештај бити необјективан и пристрасан, заузела је потпуно игнорантски став према раду комисије, при чему је нарочито негативно оценила присуство руског представника Павла Миљукова, познатог бугарофила и противника Срба, који је написао прву, трећу, четврту и пету главу извештаја, у којима износи низ нетачних оцена и историјских фалсификата на штету Србије. Ипак, Србија је омогућила посету територијама у ратној зони које су биле под њеном контролом.

ПАВЕЛ Миљуков је, у деловима извештаја које је приредио, сву кривицу за балканске ратове свалио на Србе и Србију, а бугарске злочине или прећуткивао или видно умањивао. Он став српских политичара и интелектуалаца, да Стара Србија обухвата целу Македонију, квалификује као националистички, а такође пише о српској и грчкој окупацији те области.

Своје антисрпске погледе наставио је да излаже и у четвртој глави извештаја. Констатујући да је током Првог балканског рата албанска популација патила због Срба, позивао се на сведочења српских војника који су учествовали у уништавању албанских села и подручја, али и на изјаве преживелих Албанаца. Тако, на пример, наводи изјаву једног српског војника објављену у социјалистичком листу "Радничке новине" од 22. октобра 1912. године, који је признао да су он и његове колеге војници уништили албанско становништво у подручју Љуме, тако да села од сто, сто педесет и двеста кућа више не постоје.

РУСКИ историчар наводи и петицију коју су Албанци из Пећи, Ђаковице, Плава, Гусиња и других делова бившег Косовског вилајета упутили великим силама 21. септрембра 1913. године, у којој су упозоравали да не претерују када кажу да су српске и црногорске војне трупе од првог дана инвазије на албанску територију предузеле и учиниле све или да присиле становништво да се одрекне своје нације или да укину албанску расу. Миљуков подвлачи да су куће и села претворени у пепео и да је ненаоружано и невино становништво масакрирано, а акти насиља, бруталности и пљачке су починили српски и црногорски војници у циљу потпуне измене етничког карактера области насељених искључиво Албанцима.

Занимљиво је да Павел Миљуков дефинише Стару Србију као област која обухвата Косово поље и Метохију, али и као снажно албанско подручје. Према његовом мишљењу, главни удар србизације се десио на просторима североисточне Македоније (Скопље, Куманово, Тетово, Гостивар), али је обухватио и Косовску Митровицу, Дебар и Охрид. Насилни процес србизације ових простора довео је до избијања побуне Албанаца у августу и септембру 1913. године, али су српске војне трупе успеле да натерају двадесет пет хиљада албанских устаника у Призрену, Ђаковици и Дебру на предају. Своје опсервације Миљуков завршава оценом да су српске власти све угледне личности с простора захваћеног побуном или побиле или похапсиле.