БРЗО, КРАТКО, ЈАСНО НА ДЕЛУ

Вест је краљица новинарског израза, у њену част су и прве новине почеле да излазе уз човекову разумљиву жељу да се новост поделиса другима.

Вест се у новинама објављује кад имамо податке о нечему што би била новост за већину читалаца, када хоћемо да јавимо да се нешто догодило, да се нешто променило, да је неко нешто ново учинио или рекао, да се развија неки процес - речју, да одговоримо на питање које несвесно постоји у сваком ко је намеран да купи новине: »Шта је данас ново?« Због тога је највећи понос сваких новина њихова властита вест, кад је ексклузивна, кад је ниједне друге новине немају.

Од првог дана излажења па све до данас, »Новости« с посебном, готово родитељском пажњом негују вест. Њеном величанству дато је и краљевско место у листу - трећа, ударна страна, нешто као још један излог »робе« коју новине нуде, која највише може да заинтересује читаоце свих узраста и из свих друштвених слојева и средина. Мењала је често графички изглед, старатеље и селекторе, односно уреднике, али је остала најинформативнији део листа.

Из реке информација које се дан и ноћ сливају у редакцију од сарадника и дописника из земље и иностранства, светских и домаћих агенција, бирају се, као зрнца злата из плаховите воде, најбоље, понекад и најнеобичније вести, да би се, уз најстрожу селекцију, испунила трећа страна.

Понекад је лакше написати осредњу репортажу него добру кратку, али потпуну вест. Јер, простор мора да се штеди и да се тражи најадекватнији израз, да речима буде тесно, а чињеницама и мислима широко, како би рекли естетичари.

У новинарској школи »Новости« почетници се због економије простора и речи уче да вести праве с лидом (лид - енглески: »први хитац«). Већ у првом пасусу мора да се задовољи основно правило модерног новинарства и одговори на питања: ко, шта, када, где, како и, обавезно - зашто.

Трећа страна је због своје информативности и брижљиве селекције вести тиражни адут листа. Због тога је један од првих уредника ове стране, покојни Дејан Гајић, имао обичај да на свакодневним јутарњим састанцима колегијума, готово обавезно, пита: »Која вест данас продаје новине?«

Својевремено потиснута и изгубљена, изласком »Новости« на 48 страна, трећа страна, сада стално у боји, вратила је своје престижно место. Не само ексклузивним и посебним, ефектним вестима, које се крију испод наднаслова »Новости сазнају«, »Једно питање - један одговор«, или у виду традиционалних кратких вести које су својевремено биле специфичност листа - «Спец«, «Од кратког - краће«, «Новости дана«, као и самосталном фотографијом, Трећа страна је поново излог престижне марке.

*****

ВЕСТ ЈЕ – САДА

Да би нешто било вест, није довољно да се догоди. Потребно је да то неко сазна, да запише и објави. Оно што сви сазнају, вест је по инерцији. Права вест има свог ловца.

Најбоља је свежа вест. Она која се брзо сервира и још брже потроши. Подгрејане вест нису нарочито укусне. Надограђене су њихова деца којима је потребно време да порасту.

А вест не трпи проток времена. Она је – сад Више него икада раније, у 21. веку светом ћ господарити господари вести, вест. Ко је први улови, држаће кључ успеха. Профитираће. Глад за вешћу биће све незајажљивија. Она ће бити најскупљи залогај, али и најисплативији. Како за налазача, тако и за купца.

Глобално.

*****

ШТА ДАНАС ПРОДАЈЕ НОВИНЕ?

Сваког дана увек исто питање

Уредничка екипа »Новости« врло рано је усвојила правило које је постало закон редакције. Лансирао га је, и свакодневно понављао на састанцима Колегијума, увек духовити Дејан Гајић. При крају сваког дневног договора постављао је увек исто питање:

»Који ће текст сутра да нам прода лист?« Ако се то одмах није могло рећи, састанак се продуживао све док се не би утврдила тема која ће сутра изазвати читаоце да купе »Новости«.

То је, укратко, била тајна нашег тиража.

*****

ВЕСТ КОЈА ДИЖЕ ТИРАЖ

Уредник дописног Милојка Млађеновић испратила ме је далеке 1966. за Сарајево нимало не околишећи:

- Радићете хонорарно годину, можда и две. На вама је да изборите свој статус у »Новостима«. Нека вам је стално на уму да је потпуно нормално имати и најтиражнију тему кад и остали дневни листови, али имати нешто што други немају, сазнати и објавити пре њих, то је оно по чему ће вас ценити. Када вас конкуренција претекне, зна се - минус. А три минуса углавном значе »хвала на сарадњи«.

Убрзо ми је колега Томислав Чича препустио извештавање са маратонског суђења актерима велике спортско-финансијске афере Планинић и случај ХТС, препарата сарајевског стоматолога др Фахрудина Зејнилагића за који се тврдило да спречава развој карцинома, а неке врсте рака у почетном стадијуму просто »убија«.

Из редакције сам добио налог да сваког дана морам да имам »бар нешто о ХТС-у, макар вест«. То сам стално имао на уму.

И, стојим тако једне вечери за шанком новинарског сабиралишта у експрес-ресторану у Титовој улици, баш преко пута зграде »Ослобођења«. У једном тренутку, угледам кроз прозор како у кола улећу дописници »Експреса« и »Политике« и новинарка »Ослобођења«, тројка која није избивала из Зејнилагићеве куће. Одјурише у правцу Марин двора. Што тако журе? Мора да су на трагу некој информацији о ХТС-у. Морам за њима. Такси ми треба. Али, немам довољно пара за иоле а дужу вожњу. У паници, излећем из ресторана и трчим до хотела »Парк«, где је стајалиште тада малобројних сарајевских таксиста. Срећом, један такси је ту. Прилазим таксисти и кажем: »Дописник сам »Вечерњих новости«. Хитно ми треба ваша услуга, а пара немам. Шта да радимо?« »Без бриге, јаране. Платићеш. Сиједај. Гдје ћемо?« »Возите према Марин двору.«

Семафор ми је наклоњен. Аутомобил »Ослобођења« чека зелено. Између нас двоја- троја кола. Лако ћемо их пратити. Иду у правцу Новог Сарајева. После десетак минута стижу пред управну зграду »Босна лијека«. Све ми постаје јасно. Предстоји склапање уговора којим ће сарајевска фирма добити ексклузивно право производње ХТС. Али, морам бити сасвим сигуран. Прескачем ограду, таксиста за мном и прилазимо прозору канцеларије генералног директора срећом, била је у приземљу). Мирза (тако се зове мој таксиста) ми помаже да се подигнем до прозора. Видим др Зејнилагића и његовог домаћина, седе за столом за састанке, пред њима неки папири, у рукама налив пера, аиза њих стоје колеге за којима сам кренуо у потеру. Довољно сам видео.

»Идемо« - кажем Мирзи. И ето нас у Улици Павла Горанина, у дописништву »Новости«.

*****

»НОВОСТИ« БРЖЕ И ОД ТВ

Основно издање је сигурно већ закључено, можда је и ротација кренула. Ипак, скицирам вест у неколико редака и зовем централу »Борбе« у Београду. Тражим прелом, дежурног уредника »Новости«. Јавља се неко од метера: »Дежурни није ту, скокнуо је по цигарете.« Мислим у себи, мора да је сконуо до »Прешерна« па питам има ли неког другог из »Новости«. После кратке паузе која ми се чини страшно дугом, чујем глас Илије Јурића, нашег »главног« за тираж и пласман листа. Кажем му о чему је реч. »Сачекај« - вели Ика. Значи, с другог телефона зове правог главног. »Диктирај« - вели ми после те консултације - »само полако, да нешто погрешно не запишем«. Кад је све записао, додаје: »Зауставићу ротацију. Вест иде на прву страну. Тираж повећавамо за 40.000 примерака. Човече, ово ти је пун погодак.«

Колико сам био узбуђен, тешко је то, после 37 година, описати.

Сутрадан, неуобичајено рано, зове ме Милојка и честита. Причам јој детаљно о свему, па и о вожњи на вересију и таксисти без кога не би било ове вести. Истог дана око 15 сати стиже поштар у дописништво и доноси две телеграфске упутнице. По првој, исплаћује ми 60.000 динара - награда за ексклузивну вест, а по другој 5.000 динара - за такси.

Налазим Мирсада и пружам му новац. »Ма, не долази у обзир«, каже. »Не могу да узмем тол’ке паре. И 500 динара је превише.« »Ја не могу, а и нећу да их враћам за Београд, а ти ћеш то одрадити« - велим и новчанице остављам испод брисача.

Мирсад је заиста одрадио ту богату напојницу. Али то је друга и много дуга прича о једном специјалном редакцијском задатку, због којег сам једне децембарске ноћи те исте 1966. године, тачно у поноћ, морао да будем на железничкој станици у Високом. Пролеће 1999. НАТО бомбардује Нови Сад. Мостови падају у Дунав, рафинерија пламти, зграда Телевизије се претвара у гомилу гвожђа и бетона. Извештавам, тако рећи из часа у час, не само за »Новости«, већ и за, тих дана и месеци, веома престижне и слушане Радио »Новости«.

Тек што је минуо први сат 26. априла кад су градом поново одјекнуле експлозије. Радио- аматери ми јављају да је у 1.20 срушен Жежељев мост. Грозничаво окрећем број Радио »Новости« и одмах шаљем фоноизвештај.

У 1.55 укључујем БК телевизију. Вести почињу мојим извештајем. На екрану титл: »Нови Сад. Извештава Мирослав Стефановић, дописник Новости.«

Много касније, кад смо се бомбардовања присећали с горчином, тадашњи главни и одговорни уредник Радио Новог Сада Душанка Радмиловић, која је извештавала за Радио Београд, искрено ми је признала:

»Била сам шокирана кад сам на БК видела твој извештај. Нисам ни сањала да колега из новина може да ме претекне.« Стара школа »Новости« и увек правило прво: бити бржи од осталих. И, пре свега, бити тачан у информацијама. Нема већег задовољства него кад ти искусан колега чврсто стисне руку и каже: »Свака част, био си бржи од осталих...«

Прикажи 10 вести Прикажи све вести