ДА ЛИ ћемо да оболимо или да дочекамо старост релативно здрави, у великој мери зависи од генетике. Студије су показале да на пропадање коронарне артерије гени процентуално утичу од 20 до 65 одсто. Или да ће, ако један једнојајчани близанац болује од дијабетеса, ову болест имати и други близанац. Гени утичу и на обликовање имунитета.


- Захваљујући мутацији у само једном гену, неки људи се никада неће разболети, рецимо, од АИДС-а, иако су изложени ХИВ вирусу - каже, у интервјуу за "Новости", др Оливер Стојковић, генетичар, професор Медицинског факултета и Факултета за физичку хемију у Београду.

Али неки други људи имају урођени проблем са имунитетом.

- Да. Имунитет делимо на урођени и стечени, при чему генетика узима учешће највише у обликовању урођене имуности. Када је генетски материјал одговоран за слаб имунитет, најчешће је реч о животно угрожавајућем стању. Таква деца, која се једноставно роде са потпуним изостанком имунског одговора, због мутација у одређеним генима принуђена су да живе у потпуној изолацији, у стерилним условима.

Колико генетика утиче на то да ли смо подложни инфекцијама, рецимо, вирусу инфлуенце?

- Разлике у одговору на сезонски грип највише зависе од тога којим сојевима вируса смо у току живота били изложени, дакле од стеченог, а не урођеног имунитета. У зависности од претходне изложености вирусима, и тренутног здравственог стања, неки људи лакше а неки теже преброде тегобе сезонског грипа. Научне студије које су се бавиле проценом у којој мери разлике у имунолошким параметрима могу бити објашњене генетичким разликама показале су да генетичке разлике међу људима мало доприносе великој разноликости у имунском одговору на вирусне и бактеријске инфекције.

Шта то практично значи?

- За објашњење најбоље можемо да искористимо пример једнојајчаних близанаца који су генетички идентични. Ако је један близанац некада био заражен неким вирусом а други није, код та два близанца се уочавају велике разлике у имунитету. Заражени близанац сада има бољи стечени имунитет од близанца који није био инфициран.

Које болести се најдиректније наслеђују од родитеља?

- Од родитеља не наслеђујемо болести, већ гене одговорне за настанак одређених болести, па такве болести зовемо наследним болестима. Постоје заиста наследне болести узроковане наследним мутацијама у генима, које ће се испољити "загарантовано", без обзира на животне околности. Примери таквих болести и стања су патуљаст раст, неки облици глувоће, неурофиброматоза, неке неуролошке болести...


фото В.Данилов


Како се објашњавају случајеви кад су родитељи здрави а деца имају болест која се сматра генетском?

- Највећи број гена у нашем организму постоји у две копије, при чему је једна копија наслеђена од оца, а друга од мајке. Једна група наследних стања и болести настаје када дете од оба родитеља наследи мутацију. У овом случају сваки од родитеља је здрав, јер има и другу, немутирану копију гена, али је свом детету, у "генетичком рулету", предао управо ону копију гена са мутацијом. Такве болести означавамо као рецесивне.

Значи, болест је увек наследна, питање је само да ли је директно или рецесивно наслеђујемо?

- Постоје мутације на генима које ће се испољити као болест само ако су потпомогнуте факторима средине. На пример, испољавање тумора дојке код жена које носе мутације у БРЦА1 гену зависи од трудноћа и дојења, степена гојазности, пушења и слично. Највећи број болести узрокован је комплексном међуигром већег броја гена, од којих неки више а неки мање утичу на развој симптома болести. Ова "игра гена" дешава се у реалном времену, током читавог нашег живота, на сцени коју осликавају наше животне околности и искуства.

Некада је довољан утицај средине па да се испоље мутације на генима.

- Детаљно познавање људског генома нам је показало да нису само трајне промене у структури гена, односно мутације, одговорне за испољавање симптома болести. Сада знамо да и пролазне модификације гена, узроковане средином, хемијске промене гена које трају неко време, па чак и током неколико генерација, могу узроковати различита стања и болести. Ово сазнање нам је донело промену перспективе, тако да смо са генетичког нивоа прешли и на надгенетички.


фото В.Данилов


Шта још, осим мутација на генима и средине, може да утиче на настанак болести?

- Одговоре за настанак неких болести, као што су Паркинсонова и Алцхајмерова болест, морамо да тражимо не само у геному и епигеному, већ и у метагеному, генетици микроорганизама који живе у људском телу.

Лекари обично за атеросклерозу, срчану инсуфицијенцију и шећерну болест, као најмасовније, "криве" и генетику.

- Удео ефекта генетичких и срединских фактора на испољавање ових болести савременог доба можемо само да проценимо, не и да директно измеримо. То је као одговор на питање да ли на кварење неког аутомобила више утиче квалитет уграђених делова или стил вожње власника. Засад, многобројне студије су помогле да откријемо десетине различитих генских варијанти по читавом геному, које, у мањој или већој мери, утичу на појаву ових болести. Подаци прикупљени из ових студија служе да дефинишемо комплексне алгоритме помоћу којих одређеној особи можемо да урадимо процену ризика од болести, на основу генетичких анализа, што може допринети сврсисходној и циљаној терапији и превенцији.

фото В.Данилов


ГЕНОМ

Шта нам је досад донело дешифровање људског генома?

- Најпре да упознамо гене са којима, као врста, располажемо. Тиме смо практично добили "телефонски именик гена", видели смо где се који налази, који гени су "комшије". Још покушавамо да разумемо који ген се "бави" којим послом", који гени и на који начин "сарађују" у заједничким активностима. До сада смо схватили да постоји огромна генетичка хетерогеност у одређивању патолошких стања и да различити гени могу да буду узрок једне болести. Захваљујући развоју технологије читања генома омогућено је да не тражимо појединачне мутације у појединачним генима, већ да у једној анализи истовремено пронађемо велики број различитих мутација расутих по геному.