Мисли позитивно, гледај на ведрију страну живота, изговарај одређене речи свакога дана и бићеш срећан - поруке су које у данашњем ружичастом друштву добијамо свакодневно. Под терором позитивне психологије и притиска да будемо срећни, постало је богохулно рећи да смо несрећни. Тужни. Песимистични. Овај "животни правац" нашао се на стубу срама, а његови поборници третирају се као отпадници из друштва.

Тужни сте, нервозни, цинични? То је ваш проблем. Идите негде другде и "мрачите". Да не заразите пристојан ведар свет својим песимизмом. Мислите да добро не побеђује, не верујете да је правда спора али достижна, очекујете да ће у будућности наставити да вам се догађају лоше ствари? У реду, али мислите то у своја четири зида.

Истраживања повезују песимизам са анксиозношћу, депресијом, несаницом, па и кардиваскуларним болестима и краћим животом. Али да ли је нереални оптимизам заправо гори од оптимизма? Неко је оптимиста упркос тешким животним околностима, неко се пак упркос релативно лагодном животу декларише као песимиста. Па од чега онда зависи да ли нам је чаша полупуна или полупразна? Да ли песимизам може да нас сачува од разочарања?

НЕ СМЕЈ СЕ, ПЛАКАЋЕШ

Да живимо у добу где константно јуримо за срећом примећује и психотерапеут и едукатор Ивана Пауновић. Саговорница "Живота плус" подсећа на парадокс - што више јуримо срећу, то је мање имамо.

- Зашто? Неумољив захтев да све константно мора бити лепо и радосно спречава нас да радост осетимо. Живот је сачињен од разних осећања. Уколико то игноришемо, нећемо осећати ружно, али ни лепо. Допустите себи да не будете стално на врхунцу расположења. То је у реду, а уједно и услов да тај врхунац осетите. Какав парадокс. Ето једне афирмације, не морате се стално афирмисати - каже Пауновићева.

Није сваки песимизам исти. Како неке студије показују, дефанзивни песимизам, који се своди на смањење очекивања, а затим и замишљање свих могућих најгорих сценарија, може бити добар, јер нас наводи да урадимо све што је у нашим рукама да спречимо остварење замишљене катастрофе. Песимизам такође може бити боља опција кад чекамо неки исход на који више не утичемо, на пример резултате интервјуа за посао или неког испита. Али, не треба по сваку цену бежати од разочарања, саветује Пауновићева.

- Многи се плаше да троше животне радости јер мисле да ће бити дужни болу. Немој се много смејати, плакаћеш - то нас уче врло рано. Послушна добра деца науче да се не смеју много, не радују много, не очекују много и онда су мирни. Тако се спасавају разочарања. И то је тачно, само колико та емотивна безбедност кошта? Плаћамо је губитком шансе за пунију срећу - упозорава психотерапеут.

НЕМА ДУГЕ БЕЗ КИШЕ

Бол је, подсећа наша саговорница, саставни део живота. Она нас учи, упозорава, даје шансу за развој. И то није ствар оптимизма и песимизма већ животне реалности.

- Сви воле срећу, нико не воли бол. Али дуге нема без бар мало кише. Неки немају способност да увиде позитивно. Стално се песимизмом чувају од разочарања и парадоксално, остају разочарани. То им постаје стална тема. Други немају развијену способност да увиде негативно. Смеј се, гледај позитивно, реши све осмехом - говоре мисли, док емоције плачу. И опет је то неправда према нама самима. Запостављамо део нас који не може да се насмеје. Игноришемо га и ућуткујемо афирмацијама, чиме копамо све дубље рупе за нашу душу - примећује Пауновићева.

Двајт Ајзенхауер је говорио да песимизам никад није добио ниједну битку. Амерички економиста Џон Кенет Галбрајт, с друге стране, мислио је да је песимизам одраз супериорних умова. Песимизам је са знањем повезивао и чувени писац Марк Твен. Па тако, човек који је песимиста пре 48. године, зна превише, онај ко је оптимиста после те године, зна премало, говорио је писац који је у својим делима обрадио оба ова наизглед супротстављена пола. Наша саговорница ипак закључује да није толико важно како се декларишемо, већ шта радимо са тим, да ли свој песимизам или оптимизам користимо као изговор или гориво за покрет.

- Да ли то што верујемо како су ствари лепе саме по себи значи да даље ми ништа не треба да радимо? Да је довољно да смо живи и да свет постоји. Исто је и са песимизмом. Да ли чињеница колико живот уме да боли значи да не треба да се трудимо? Улазимо ли у коштац са потенцијалним проблемима или седимо разочарани у живот? Отров је у оптимизму. Отров је и у песимизму. Мера чини разлику хоћемо ли се отровати или излечити. Креативни приступ животу значи живети ван шаблона и утабаних стаза. Живети аутентично значи градити сопствене путеве, бити храбар да се не држимо сигурности. Песимисти би рекли да је то ретко, несигурно и врло ризично. Оптимисти би рекли да вреди труда. У праву су и једни и други - закључује наша саговорница.

ЖИВОТ БЕЗ ГАРАНЦИЈЕ

Мада на први поглед срећа и песимизам не иду руку под руку, други већ открива да може да постоји срећни песимиста.

- Да све може кренути лоше на крају дана, то је тачно. Све је нестабилно, нигде нема гаранција - ни у односима, ни у послу, родитељству, пријатељству. Труд се не исплати увек. Свет је пун неправди. Немамо гаранцију ни колико ћемо живети. Живот је море, ако ћемо песнички. Има велике воде, струје и пучине црне. И све нас то чека. Можемо ли волети живот, не игноришући то, већ упркос томе? Можемо. Да ли хоћемо, то је друго питање - каже наша саговорница.

ГРАНИЦЕ СЛУЖЕ ДА СЕ ПОМЕРЕ

Небо је граница, максима је на којој одрастају Американци. То тако не може - реченица је коју током свог живота Србин чује кад год покуша да нешто уради другачије.

- Један од кључних фактора успеха је не знати да је оно што желимо да учинимо немогуће. Можда су оптимисти зато некад незналице али није да се не исплати. Сви имамо неке границе, мање или више свесне сценарије наших живота и могућности. Градимо их на основу искуства, васпитања, оног што смо себи рекли или чули од важних фигура. Посебно на основу оног што смо видели одрастајући и касније кроз живот. Међутим и те животне поруке су нам свесно и несвесно слали људи који су их углавном чули од других. Многе нису проверене, не важе за нас, неке можемо да проширимо. Али то заборавимо. Утабамо себи стазе и заборавимо да има још толико путева и необрађене земље наше личности, амбиција, односа са другима - примећује Ивана Пауновић.