ПОЗНАТИ црногорски певач Бојан Томовић (37) недавно је уздрмао цео регион својим признањем да болује од биполарног поремећаја, тешке психичке болести.

И док један део јавности сматра његово признање храбрим потезом, други мисле да је на тај начин завршио каријеру, због чега се Томовић огласио путем ''Фејсбука'' и у емотивној исповести детаљно објаснио ситуацију у којој се налази.

Његову причу преносимо у целости:

''Недавно је моја жена рекла “'Ајде да гледамо неку комедију или романсу, доста висе психо трилера и хорора” и изабрали смо на сајту ''Гледалица'' турски филм “Делибал” пошто су га у коментарима сви нахвалили, не знајући о чему се ради. Кад се филм завршио, она је толико плакала, да сам ја тек тада схватио колико је њој заправо тешко са мном. Тај филм 90 посто приказује мој живот, к'о да је по мени сниман, (потрудићу се само да крај не буде као на филму) , па смо онда одлучили да се ипак вратимо мом омиљеном жанру трилерима и хорорима. И ето тако, тежак сам сам себи и што је још горе, тежак сам и другима, мајци, жени, брату, то је нажалост тако, признајем…

Да, ја имам биполарни поремећај, живим са тим већ годинама, умрећу са биполаром, али нећу од њега. Нећу, баш у инат онима који су ми окренули леђа, које је срамота што сам им близак род (извините фамилијо што сам вас поново “обрукао”), нећу због оних који ме подржавају и који имају исте и сличне муке као и ја, нећу због свих оних дивних људи који ми данима шаљу поруке подршке (извините што не стижем свима да одговорим), нећу због оних који су ме пре времена отписали, поново ћу ја да певам, а посебно нећу због оних који пишу “Нема му спаса”, “Умри од Биполара”, “Е сад можеш да певаш само у 'Лази' и 'Доброти'”, “Отпевао си ти своје друшкане” и сличне поруке због којих сам схватио да Балкан није само географски простор, него је и дијагноза и то баш биполарна, пола је светло, пола мрак, тама и то она најцрња, која прети да те прогута.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Певач открио од чега болује: Уништени су ми брак, здравље, каријера

Замислите само како су се осећали људи који болују од болести сличне мојој када у наслову пише “Нема му спаса”??!! Ружно и тужно, заиста, греота и срамота… Срећом, ипак је већина медија људски и коректно објавила моје саопштење за јавност и хвала им на томе и у моје и у име свих људи који пате од менталних проблема.

Ми смо као и ви, са свим врлинама и манама, можда смо само преосетљиви на стресове, можда смо само емотивнији, зато пре и страдамо. Већина нас је попут ролеркостера, час горе, час доле, али велика већина нас није ни луда, ни агресивна, само смо или дубоко депресивни или превише еуфорични, можда некада не можемо да контролишемо неке своје поступке, али то није наш избор, нити неваспитање, нити размаженост, то је таква болест, са којом се, уз терапију, живи, као на пример са дијабетесом.

Или кад чујем “депресија је болест доконих људи”, “узми лопату у руке, па нећес имати времена да будес биполаран”, искрено, жалим такве људе, јер су јако глупи. Схватите, депресија, посебно биполарна, није избор, већ озбиљан здравствени проблем са великим бројем самоубиства и терапија је обавезна, они који је пију, никако је не смеју прекидати на своју руку, чак ни кад су у плус фази, када им се чини да им је боље, као што сам ја то радио, па ми се стање нагло погоршало, нека им ја будем пример како не треба.

Или кад ми кажу “ко ће сада тебе да позове да му певаш кад знају да имаш дијагнозу”? Е заболе ме баш да л' ће да ме позову или не, па ваљда ме зову због мојих песама које се и дан-данас након 15 година слушају, а не због тога ко сам и што сам ја приватно. А ако неком смета сто сам се разболио и јавно то признао, такви ограничени и не треба да ме зову, нек зову да им певају они “нормални” , јер од њих нормалних, ми “ненормални”, не можемо доћи на ред. (мислим на аутотјун певаче у покучају, старлете, разне MC и сличне плејбек “уметнике”.)

Уосталом, каква је то дискриминација, докле више?! Небитан сам ја, ја ћу се снаћи, (живећу од ауторских права, црни хумор, наравно) али зар неко ко на пример ради у некој фирми, фабрици, банци, пошти, било где, треба да добије отказ и остане без посла само зато што пије антидепресиве или психо стабилизаторе?!!

И на крају, нека буде да није храброст него ипак лудост, то што сам на високо моралном и “нормалном” Балкану признао да сам “ненормалан”, јер овде на Балкану (с обзиром на то на каквом стресном подручју живимо,) ко не полуди, није нормалан.

П. С. Немам деце, немам (нажалост) више оца, немам много људи за које сам веровао да ће увек бити уз мене, немам више ни косу јер сам у афекту сам себи обријао главу, немам више ни проблема са алкохолом ни другим пороцима, немам више суицидне мисли, немам предрасуда, немам много тога, али имам воље да ми буде боље. Имам 37 година, 75 кг, 172 цм, имам завршену музичку школу, свој мали студио у коме пишем своје песме, имам четири албума, имам Јелу, на дистанци, нисам те заборавио и још доста песама за које верујем да ће живети и после мене, имам моју малу Мазу и Луницу (пет терапија заиста помаже), имам милион мана и нешто мало врлина, имам неки свој свет и пар правих пријатеља, имам свој став и имам м*да да га јавно изнесем, имам проблеме са синусима, националистима и лажним моралистима, имам трауме из прошлости јер сам пола детињства провео по болницама, имам тикове, имам скоро свакодневно ничим изазване нагле промене расположења које ме исцрпљују, имам ожиљке на рукама, сам сам их направио, имам их и на срцу, њих су направили други, а имам и bipolar disorder (rapid cycling) и не стидим се тога''.