Да је жив Драгиша Станковић би пре два дана прославио 80. рођендан. Легендарни боксер, познат под надимком “Челик” је био један од најбољих југословенских боксера.


Ради се о човеку који је дефинитивно могао да достигне још више успеха, иако је за 15 година каријере имао чак 512 победа и свега осам пораза. Био је европска верзија немани типа Тајсона. Првак Југославије 1961. и 1964. године, замало је победио Мату Парлова, а у првих 20 мечева је остварио исто толико тријумфа, од којих чак 19 нокаутом. Међутим, његов живот није била само статистика, која је била импозантна.


Није био само човек који је у Југославији два пута успео да погоди главни добитак на Лотоу и чак 14 пута заредом добије на спортској прогнози. Уз то је дошао и на глас као страствени коцкар.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ТРАГЕДИЈА У РИНГУ: Патрик Деј није преживео последице нокаута

Рођен је у Власотинцу, у јужној Србији 1939. године и дан данас га памте као “дечака који је волео да се туче”. Вероватно ништа од тога не би било да га нису послали у школу у Нишу где је са 17. година открио бокс. Спорт који је болно, некад и крваво, учио човека да је опасно и аутодеструктивно показати непоштовање према другом човеку, било да је ривал у рингу или пролазник на улици. Он је имао срећу да му је отац био богат и утицајан човек, власник продавница, кројачница, фризерских салона, а касније и златара, пре тога је био председник Јабланичког, па Нишког округа. А, онда је, са 17 година ушао у свој први клуб, раднички из Ниша и већ годину дана касније постаје капитен екипе.



Фото: Википедија
Био је то само увод у каријеру у којој је девет сезона наступао за боксерску репрезентацију Југославије, прво као чллан Радничког, па Партизана из Београда са којим је 1961. и 1963 .освојио златни појас, па и Кварнерску рукавицу, па је на под послао и четворицу првака Европе.


Било је у његовом животу свега, па тако и пријатељства са Љубомиром Магашем, позантијим по надимку “Земунац”, опасним боксером, али и човеком озлоглашеним као гангстер који је био осумњичен за убиства и пљачке. Магаш је од власти побегао у Западну Немачку.


Управо је тако Драгиша Станковић са њим и ступио у контакт. У време када је боксовао у Немачкој, под менаџером Бруном Милером. Тај део живота је трајао само до 1970. године када је имао свега 31. годину. Менаџер га је наводно уцењивао свачим и претио да ће му уништити каријеру ако намерно не изгуби један меч. Нудио му је 250.000 немачких марака што је у свету професионалног бокса тада било право богатство.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Велики успех српских кик-боксера: Осам пута свирали "Боже правде" у Сарајеву


Данас је тешко ући у траг томе да ли је “Челик” пристао или не, али је у историји остала уписана чињеница да је у ринг ушао као и сваки пут и да је реномираног противника нокаутом лансирао кроз конопце већ у четвртој рунди. На шта је то личило најбоље говоре наслови у новинама у Немачкој “Дивљи Југословен разбио Кукеца”. С друге стране, менаџер Милер је очигледно одржао обећање и то је био крај Станковићеве професионалне каријере.


Да иронија буде већа, годину дана после службеног краја каријере је дошла и њена круна. Био је то егзибициони меч у Нишу против тада младог боксера у успону – Мате Парлова, који је тада имао 23 године. Дошло је чак 15.000 људи, а пошто је Парлов проглашен за победника, он је изјавио да је Станковић био “морални победник” и наводно је до краја живота причао да му је Драгиша био један од три најтежа противника у каријери.


Кључни тренутак у мечу је био када је Станковић притиснуо парлова уз конопце, тешко га уздрмао и онда се почетнички повукао рачунајући да ће судија започети одбројавање Парлову. То му је дало времена да се опорави. Станковић је осам година после тога дао и занимљиву, спортску изјаву.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Спектакл у рингу је загарантован

- Не жалим због те грешке. Да сам тада славио питање је да ли би Парлов данас био то што јесте – рекао је Станковић 1979. године.

Драгиша је преминуо 17. јануара 2015. године, а сахрањен је на Новом гробљу у Нишу.