ОДБОЈКАШИЦА Сања Малагурски је у јануару потписала уговор са Црвеном звездом, али је на терену нисмо видели ни на једном мечу. Целу претходну такмичарску годину девојка, којој су многи још док је била тинејџерка прогнозирали врхунску каријеру, провела је ван одбојкашког паркета, борећи се са здравственим, личним, породичним проблемима.

Дуго је ћутала и држала иза затворених врата све што је мучи, а онда је одлучила да каже све. Буквално све што је задесило од припрема за Олимпијске игра 2016. па до данас... Да ли ће поново играти одбојку, није познато, али делује као да је Сања из велике агоније изашла као јача личност него што је то било раније.

- Нећу се трудити да будем кратка, јер је немогуће, важније ми је да на прави начин објасним суштину. Пре свега мојим фановима, онима који су од почетка пратили моју каријеру, и на крају крајева, пријатељима. Питају ме зашто ме нема на терену,где сам, да ли сам добро, да ли сам завршила каријеру, да ли сам болесна... Жива сам - поручила је Малагурски у својој исповести на "Инстаграму". - Размишљам одакле да почнем, јер је то најтеже, а после ће све само од себе да крене. То је нешто што траје неколико година већ. Нажалост, моју породицу и мене, задесило је нешто што никада не би могли да очекујемо... Година 2016. је за мене била најтежа, а потајно сам се надала да ће да буде најлепша. Олимпијска година, ја која одбојку обожавам, и поред три операције колена... У даље сам се увек враћала, па болови у рамену, па дисторзија зглоба. Све сам то некако преживљавала и враћала се, некада јача, некада не, али сам се враћала.

Оно што је задесило породицу Малагурски овог пута је било теже него све тешке Сањине повреде.

- Овог пута је било мало другачије. На припремама за ОИ 2016. године осећала сам се феноменално, јако,самоуверено,играла и примача и коректора, била једна од најспремнијих у екипи. И потајно се надала да ћу се наћи на списку од 12 играцица и окитити се још једним одличјем са мојом репрезентацијом. Шта се на крају десило, не знам. Можда сам подбацила на крају припрема, али на ОИ нисам отишла. Ово не пишем да бих некога критиковала, већ да бих однекуд почела. У току припрема, ја сам скоро 24 сата била на вези са мојом рођеном сестром, коју је задесио много већи проблем од мог неодласка на ОИ. Здравствени проблем, који је касније заковао годину дана за инвалидска колица. Да ли ћете ми поверовати ако кажем да је одједном? Е па јесте. Почело је баналном дисторзијом зглоба, наставило се кривљењем колена, па обе ноге,па одузимањем снаге у ногама, све неправилнијим ходом. Немогућношћу да их контролише, да живи нормално. Све то нас је веома погодило, али се решење појавило.

После одлазака код српских лекара, Сањина сестра Соња дошла је до доктора у Мађарској...

- Он је заказао операцију, тих неких малформата који су створили као паукову мрежу око Соњине кичмеи реметили јој крвне судове и правилно функционисање. Ако ми верујете,ни дан данас не знам дијагнозу и назив свега тога. Ја сам после завршетка обавеза према репрезентацији, отишла у свој тадашњи клуб Монтикјари и играла феноменално.

Свима је тада деловало да је Сања Малагурски у пуној снази.

- Нашла сам се у једној дивној средини, фокусирала се на одбојку и блистала у италијанској серији А. Стизале су ми поруке, како добро изгледам, како блистам, како одлично играм и да само тако наставим.

Очигледно то стање је било само привидно.

- Права истина је да сам се распадала. Емотивно. Претежак период за моју породицу. Крајем децембра је била заказана операција, све договорено, ми пресрећни јер ће Соња наставити свој живот нормално. Ја крећем пут Србије за католички Божић, који је требало да прославимо у кругу породице и после да се вратим обавезама. Слећем, чека ме порука да се операција закомпликовала, да је кичма отекла и да доктор хоће Соњу да задржи на посматрању. Шок. Стижем у Суботицу, спремам се и најбоља другарица ме вози у Будимпешту. Тамо затичем сестру која је од стомака па наниже, непокретна. Још већи шок. Она плаче, боји се, а ја је као и све то време тешим. После неколико сати, крећем назад за Суботицу и тек тада почињем да плачем и отпуштам отпор који сам држала због ње.

Полако је снага напуштала и Сању...

- Агонија почиње, још једна интервенција и доктор који говори да је то његов максимум. Соња се уместо здрава, на ногама, кући враћа у инвалидским колицима, са својих 30 година. Тада креће процес опоравка и свакаквих периода.

Уследио је прави и конкретак одговор зашто једну од најталентованијих европских играчица сада не гледамо на терену, било у клупској или репрезентативној опреми.

- Ја сам и даље изгледала одлично, играла одлично, понашала се одлично. Браво за мене јел да? Никако. Све сам успевала да издржим, глава је била натемпирана да све издржи, да се бори,сама са собом, да не тражи помоћ ни од кога, јер ће то значити да сам слаба. А ако сам ја слаба,нема ко други да преузме да буде јак. Ок, ја ћу. Успевала сам, целу ту сезону била сам у првих пет поентера Италије. Кренула је репрезентација, па болови, па нова повреда. Па потпис за Бергамо: опет Италија.

Детаљно је Сања објаснила шта јој се даље дешавало и послала многима веома битну животну поруку.

- Губитак килаже, лоше игре, лоша сезона, моје самопоуздање равно нули, наилазим на неразумевање многих, наилазим на губитак драгих људи, пријатеља, наилазим на озбиљне критике,проблеме. И све то зашто? Зато што сам ћутала. Да драги моји,суштина свега је да сам кренула "низбрдо", када је тело почело да ме "издаје". Када му је досадило да трпи све то што се дешава унутар мене и почело је да ме бојкотује. Мултихормонални дизбаланс, инсулинска резистенција, губитак килазе, мишића. Смисла свега. Зато што сам увек ћутала, прећуткивала, надала се да ће све некако да се среди, реши, смири, избалансира. Али није, јер сам увек радила исто, правила исте грешке. Ћутала.

Ова исповест је показала да се Сања ипак налази на добром путу опоравка...

- Мислим да сам донекле одговорила зашто ме нема на терену. Тренутно сам у процесу опоравка себе, свог тела, главе. На овај потез су ме подстакле две ствари. Прва слика коју је окачила моја сестра на којој стоји сама и где је написала: "Верујем у чуда". И друго жучна расправа са мени две драге особе. Радите све само не ћутите. Не мислите да сте најјачи на свету, некада је у реду бити слаб и тразити помоћ. Нисте свесни шта ћутање и страхови могу да вам ураде. Ништа добро. На питање, да ли ћу опет играти одбојку? Не знам, Показаће тело и време. Да је лако,није. Али жеља постоји. До тада и заувек - циљ ми је ипак да живим здраво и нормално.