ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА: СКОПЉЕ


СЛАВЉЕН и хваљен као најбољи голман скопског Вардара свих времена, чију је мрежу чувао пуних 15 сезона, шездесетих је припадао самом врху југофудбала и десет пута бранио гол репрезентације бивше заједничке државе Југославије, а да није доживео повреду, био би сигурна "јединица" на ЕП 1968. у Италији, када су национални "плави" постали вицешампиони Европе. Легендарни Драган Мутибарић Муто (73) "троши" своје пензионерске дане повучено, далеко од јавности и спортске вреве у предграђу главног града Северне Македоније, Лисиче.


И, какве ли ироније судбине, спортска легенда једва крпи крај са крајем с више него скромном инвалидском пензијом, "зарађеном" озбиљном повредом кичме коју је "арчио" две и по деценије бацајући се испред мреже Вардара, Трепче, Шалкеа, Тетекса...


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ЗВЕЗДА ПРКОСИ БОГАТОЈ ЕВРОПИ: Дарко Панчев, за "Новости", о црвено-белима, Вардару...


ОД ДЕБИЈА У БЕЧЕЈУ ДО СКОПЉА Драган Мутибарић је рођен 10. новембра 1946. у Сомбору. Као клинац почео је да брани у - Старом Бечеју.
- У том дивном граду на Тиси, познатом по добрим фудбалерима и ватерполистима, први пут сам почео да браним са непуних 17 година, са посебним специјалистичким одобрењем лекарске комисије - наводи Мутибарић, уз подсећање на тадашњу адресу - Змај Јовина 95. Тек пунолетан, у сезони 1965-1966. чувао је мрежу Срема из Сремске Митровице, тадашњег друголигаша, да би у лето 1966. добио позив из Скопља да буде први голман Вардара. Све после тога је - историја.

- Уз ту домаћу инвалидску пензионерску "зараду", после операције кичме, примам и око педесетак евра из Немачке на име двогодишњег играчког стажа у Шалкеу, што одвојим да купимо огрев за зиму. Супруга нема пензију. Али, шта се може... - прича, за "Новости", Драган Мутибарић, дочекујући нас са својом супругом Милицом у скромном дому, не скривајући задовољство што после готово четири деценије има прилику да "за најбоље новине" прелиста "албуме" дуге играче и тренерске каријере, на коју је поносан.


УЗАЛУД што је, као голман скопског тима, чак пет година заредом проглашаван за најбољег спортисту Македоније, освајао бројна признања - није "завредио" националну пензију као заслужни спортиста! У Агенцији за младе и спорт Северне Македоније, где се сваке године вреднују остварене заслуге спортиста поводом 8. септембра, Дана државности, Мутибарићу је "објашњено" да му је ипак, "слаб рејтинг" да би добио статус заслужног спортисте.


На ту очигледну неправду не реагује ни председник Македонског олимпијског комитета, у седам мандата, Васил Тупурковски, некадашњи Титов омладинац и потоњи члан Председништва СФРЈ, сведок распада некадашње земље...


- Није ми толико битан ни новац који бих добијао да имам статус заслужног спортисте, више би ми то била морална сатисфакција, да нисам узалуд толико давао спорту - каже популарни Муто, притом му и не пада на памет да није "подобан" за национално признање само зато што је Србин, истина са македонским држављанством, као и његова супруга Милица.


ОНО што Мутибарићу нико не може да одузме јесте чињеница да је легенда Вардара за сва времена. За скопске црвено-црне је, са изузетним успехом, наступао најпре од 1966. до 1975. године, а потом и од 1979. до 1983. Гол Вардара је, за тих 15 година, бранио на више од 600 утакмица. У званичним клупским записима, како подсећа, стоји да је "оставио неизбрисиве трагове бравурозним интервенцијама". Касније се истакао и као тренер у раду са голманима првог тима и омладинских екипа...


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Руски милионер Самсоненко најавио повлачење из Вардара на крају сезоне


- До 1975. сам бранио гол Вардара. Тада сам отишао у немачки Шалке 04, где сам провео две године. А када сам се вратио из "печалбе", у Вардару ме нису примили, прихватио сам позив Трепче из Косовске Митровице. И, те сезоне смо догурали до завршнице Купа Југославије, елиминисавши у полуфиналу загребачки Динамо на пенале. У финалу са Ријеком, пред 45.000 гледалаца на стадиону Црвене звезде, изгубили смо 1:0 у продужетку. Тек после тога стигао је позив из Скопља - сећа се Мутибарић.


НАЈУСПЕШНИЈИ период каријере му је свакако био у Вардару, а с поносом наводи да је претходно бранио у Бечеју, Срему, па у Трепчи, да би, по истеку другог уговора са Скопљанцима, у јулу 1984. потписао за Тетекс из Тетова, где је био незамењив чувар мреже са 38 година! После одрађеног посла, и сезоне 1987-1988. дефинитивно је одложио голманске рукавице - у својој 43. години!


- У Вардару сам проглашен за најбољег голмана свих времена. Уз све то, пет година сам заредом проглашаван за најбољег спортисту Македоније. После сам, од 1992. у Вардару радио и као тренер голмана, и до 2002. смо освојили шест титула првака Македоније и пет пута национални куп. Од 1992. до 1996. био сам и тренер голмана македонске репрезентације - сетно ређа успехе.


ПОСЕБНО се озарио Мутибарић присетивши се својих одбрана на голу репрезентације.


- Прошао сам у почетном периоду каријере веома успешан пут голмана свих репрезентативних селекција Југославије. Од оне три утакмице за омладинску, где ми је тренер био Миљан Миљанић, и пет за младу репрезентацију, за коју ме селектирао Душан Ненковић. Захваљујући изванредним одбранама у клубу, селектор Рајко Митић је био упоран и увео ме у А репрезентацију са Иваном Ћурковићем. За најбољу селекцију Југославије бранио сам на 10 утакмица...


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Вардар довео Аргентинца Николаса Херанца и Бразилца Вилијана Лиру


Сигурно би му репрезентативна каријера била много богатија да га није задесила велика несрећа уочи Европског првенства 1968. у Италији, и то - ван терена.


- Због неугодне повреде коју сам 13. маја 1968. године задобио у железничкој несрећи у Ристовцу, код Врања, нисам отишао са репрезентацијом у Италију, иако сам био први голман. Тада су у конкуренцији били Илија Пантелић и Иван Ћурковић - каже Мутибарић.


ПОНОСНО истиче похвале које је, као репрезентативац, добијао од тадашњег селектора, легендарног Рајка Митића, али и својих саиграча - великана тих генерација југословенског фудбала.


- Какве су то све величине југословенског фудбала биле. На крају сезоне 1970. на Звездином стадиону, репрезентација Југославије, за коју сам бранио, играла је са новинарима пред 100.000 гледалаца. Победили смо "новинаре" са 5:0. Ту су у оба тима, "плавом" и "белом", играли - Шекуларац, Џајић, Пауновић, Павловић, Петковић, Холцер, Рашовић, Јерковић, Скоблар, Степановић, Мелић, Рајковић, Дурковић, Шошкић, Васовић, Мусемић, Селеш, Ковачевић, Бјековић, Галић, Брнчић... Само због те једне утакмице вредело је толико тренинга и одбрана, макар и живео сада скромно, као пензионер инвалид - задовољно констатује Драган Муто Мутибарић.


НАСЛЕДНИК ПОСТАО ТРЕНЕР

Слободан Бобан Мутибарић кренуо је очевима стопама, али као голман није достигао неке значајне домете. После кратке каријере у Вардару определио се за тренерски позив. Сада у Академији фудбала Вардара бруси голманске таленте.

- Одем понекад на тренинг који води Бобан, дам му понеки савет... А повремено идем на утакмице Вардара или репрезентације - каже популарни Муто, захвалан сину што је Милици и њему подарио унука и унуку, у чијем друштву се најлепше осећају.