ХУМОР црногорски, специфичан, који има дугу историју, и даље живи, одолева урбаном времену и интернет играријама... Рађа се у даху, и пркоси "информативном" времену, када понестаје и маште и жеље за шалама, када смо више мрзовољни, него са смешком на лицу. У њему је пуно сочних израза, ефектних поређења и слика.

Покојни Цетињанин Павле Ђоновић који је деценијама сакупљао врцаве досетке својих суграђана, који опет гаје специфичан виц на свој и туђи рачун, али и других у Црној Гори, и начинио књигу "Дим у дим" која је доживела више издања, истицао је хуманост црногорског хумора.


- Хумор наш је и у највећој жалости носилац јединог смеха, у њему никада нема клетве. Пакост, иако постоји, само је ту ради смеха. Готово да нема псовке. Хумор је карактеристика наше довитљивости, често и животне филозофије - сматрао је Ђоновић.

Хумор ових простора је "кратког метра", или како се већ популарно каже - "дим у дим". Није поштеђен нико, па ни они "недодирљиви".

ИВО Врана, вицемајстор по занимању, седне тако поред пута којим је пролазио краљ Никола. Када је видео да му се господар приближава, извади из торбе хлеб и нешто мрса и поче да једе. Видевши да овај уз велики пост мрси, краљ га упита:

- Забога, Иво, како то да се мрсиш у велике посте?

- Нико у Црној Гори не мрси осим тебе господару. Министри присмачу, а сви остали постимо - одговори Врана.

Цетиње тридесетих година прошлог века

ЦРНОГОРЦИ воле шале на туђ рачун, али знају да то чине и на свој рачун. Најчешће када за то има разлога.

Бије се бој Куча с Турцима, и ту се нађе Милош, син Љака Новова, Куч. Љако је некако знао да му син није јунак. Но у том боју Милош се случајно рани, и у глуво доба ноћи закуца на кућна врата.

- Ко је? - пита отац.

- Ја, Милош, отвори.

- А што си доша, Милоше, сине?

- Ранио сам се.

Љако и не отварајући залелека:

- Леле мене, Кучи, ноћас за вама, довијек, ископано племе леле...

- Не лелечи јадан, нису Кучи изгинули, но сам ја рањен.

- Забога сине, када си ти рањен је ли ико остао жив?


Прочитајте још: Наш црни хумор освојио Берлин


ЦЕТИЊСКИ хумор је нарочито познат у Црној Гори, који и данас траје. Користи се, малтене, свака прилика за смех.

Изненадна смрт једног угледног Цетињанина растужила цео град. Изосташе уобичајена ноћна ћаскања при "чувању" покојника. Окупљени свет се слио у тишину и тугу. Дошли и покојникови рођаци издалека. Један од њих свима пао у око, јер је у току ноћи попио више од петнаест кафа. Пред зору, ипак, захрка у столици. Неки од рођака ће полугласно: "Шта ћемо с њим људи, да нам не кида нос пред овим народом." Чу то један цетињски момак, па им рече:

- Преврните га, па гатајте у њега!

И данас се млади шале на свој и туђи рачун. Сретне један од млађих познаника који није баш на гласу, па хоће да га дирне у "болно место".

- Ђе си, људино, ка што сам и сам.

Овакво обраћање се, међутим, примењује у равни: када је неко заиста добар, а онај ко му се обраћа не жели никако да буде испод "црте".


ЗА Црногорце одавно важи да су лењи, па су у оптицају разне варијације. Први "изум" гласи да је седење при лежању опуч, а други важи за брачну постељу: "Ајде жено подвуци се па да чинимо оно."

И у транзиционом времену, крцатом беспарицом и невољама које она рађа, нису поштеђени главни. На најчешће јутарње питање "како си?" обично се одговара: "Добро, захваљујући влади Црне Горе." Јер мало шта се у последње време догађа, а да то није "захваљујући влади".

Ту је и нови виц, који су родили банкарско задуживање и мука жираната. Цетињанин срета свог драгог пријатеља и каже: "Куме, подижем кредит, буди ми, молим те, жирант." Кум без премишљања одговара: "Види, ја ћу узети кредит и даћу ти паре, а ти буди жирант."


СПОМЕНИК

Један од оригиналнијих иступа је у Будви, у кафаници "Код Ива и Шљива", имао цетињски шерет, блаженопочивши Илија Иџо Станковић. Седео он у друштву, када је у кафану ушао бизнисмен, који је радио у Тивту.

- Ја сам Вук Караџић - поздравио се гост, који се уистину тако звао. Када је пружио руку Илији, овај је брзо узвратио:

- А ја сам Стефан Митров Љубиша, ако ми не верујеш пођи ту до парка, тамо ми је споменик.


СТАРОПОДГОРИЧКИ

Надалеко је познат и хумор старе Подгорице. Тако су две Подгоричанке стално тражиле једна другој разлоге за "пецкање".

- Доброитро, Аљовице.

- Бог ти га да, Суљовице.

- А жива си?

- Ја жива, а што би?

- Богоми, ја мислила да си мртва.

- А што, чоче, да сам мртва?

- Тако ми Бога, Аљовице, ја виђу неколико јутара искрај тебе излази доктор, а јутрос поп, па мишљах да си мртва.

- Ух Суљовице, а ја виђех ђе искрај тебе неколико јутара излазе војници, а потоња два и официри, па те не питам је ли се заратило.