Тридесет година од пада Берлинског зида: Онако како је, преко ноћи, посве изненада настао монструозни симбол немачке подељености и посебно Хладног рата, тако је, сасвим неочекивано, и нестао, а под његовим рушевинама нашао се читав један оштро, идеолошки, политички и војно подељени свет који је почивао, и деценијама се одржавао, на равнотежи страха (биполарност) од нуклеарне апокалипсе да би уступио место страху од неравнотеже (униполарност)


Све се, заиста, и у настанку и у нестанку фамозног Берлинског зида збивало посве неочекивано и изван „радара“ тако моћних, и свевидећих обавештајних служби, као што су америчка ЦИА и немачки БНД.


Подигнут је, преко ноћи, 13. августа 1961, чиме је и буквално „цементирана“ немачка подељеност међу ратним победницима (конференција у Потсдаму, 1945), као што је, такође преко ноћи, пао двадесет и осам година касније, 9. новембра 1989. године.
Сличности настанка и нестанка Зида се ту не завршавају. Подигнут је пред (незаустављивом) лавином пребега са источне стране на западну страну подељеног града, уз благослов и снажну потпору Москве. Срушен је, такође, пред незаустављивом лавином избеглица кад је совјетска подршка изостала.


И у једном и у другом случају Сједињене Америчке Државе су, упркос успаниченом запомагању западних Немаца да им помогну, посматрале превратничке догађаје „скрштених руку“. Ни Џон Кенеди, 1961, ни Џорџ Буш, 1989, нису хтели, ни смели, да ризикују улазак у рат са Совјетским Савезом због Берлина.



КЕНЕДИЈЕВО ПИСМО БРАНТУ „Ма колико ствар била озбиљна“, писао је Кенеди Вилију Бранту, тадашњем градоначелнику Западног Берлина, на његово дубоко разочарање, пет дана после подизања зида, „не стоје нам на располагању никакви кораци који би изнудили промену садашње ситуације… Ради се, очигледно, и у основи, о совјетској одлуци која би могла да се поништи једино ратом. Ни ви ни ми, ни било ко од наших савезника“, упозоравао је председник САД, „не можемо преузети на себе ту одговорност да због овог сукоба уђемо у рат.“
Двадесет осам година касније Џорџу Бушу прве личности Сената и Конгреса саветовале су да хитно одлети у Берлин и придружи се одушевљеној маси која је играла на зиду. Био је то, рећи ће касније, најглупљи предлог који је могао да буде дат једном америчком председнику. Само један непромишљен корак у таквој ситуацији могао је да опасно провоцира совјетске оружане снаге (а у том часу, подсетимо, на источнонемачком тлу било је више од четири стотине хиљада војника). Постоје ситуације у којима је паметније понашати се уздржано.


ИЗБЕГЛИЧКА ЛАВИНА Талас избеглица са источне стране на западну страну такође подељеног Берлина попримио је заиста драматичне размере, с фаталним последицама за источнонемачку државу: од 1945. до 1961. на Запад је пребегло више од три милиона, углавном млађих и квалификованијих грађана. У Источном Берлину и Москви су схватили да се нешто мора предузети како Немачка Демократска Република, створена на територији совјетске окупационе зоне, не би (посве) „искрварила“.


Иако се у медијима о томе спекулисало, западне обавештајне службе су потпуно искључивале идеју о подизању зида као „одвише рискантан подухват“. А управо то се догодило. У поноћ је отпочела реализација тајног плана „Акција икс“: хиљаде полицајаца и војника развлачило је бодљикаву жицу – подизање бетонског зида уследиће касније – дуж секторски подељеног града. Запад је био запрепашћен. И беспомоћан. Успостављена је најбоље чувана граница и, потенцијално, најопасније ратно жариште на свету.


НОВО ИЗНЕНАЂЕЊЕ Двадесет осам година касније – опет велико изненађење. Овога пута не као последица тајног плана него упркос плану партијске и државне врхушке: рушио се тврди „антифашистички бедем“ који је (источнонемачко пропагандно објашњење) требало да штити социјализам у земљи „радника и сељака“ од западнонемачког „реваншизма и (оживелог, претећег) фашизма“. А план источнонемачких партијских власти (Политбироа обновљеног после „пуча“ против Ериха Хонекера) био је да се, либерализацијом путовања „одврне вентил“ и неутралише запаљива ситуација.
Прекасно. Готово херметички (полицијски) затворена земља, чији грађани су могли, уз доста перипетија, да туристички отпутују (само) у социјалистичко суседство, чланице Варшавског пакта, налазила се пред експлозијом због – неслободе. Хиљаде источнонемачких грађана који су се тог лета затекли у Мађарској и Чехословачкој извршило је „препад“ на западнонемачке амбасаде у Будимпешти и Прагу како би изнудили, упркос забранама, бекство у Западну Немачку.


ЕРУПТИВНИ ГНЕВ Драматичне сцене „логоравања“ у двориштима западнонемачких дипломатских представништава у Будимпешти и Прагу, и по околним улицама, додатно су усијавале ионако усијану ситуацију у Источној Немачкој. На улице Лајпцига, Дрездена и Источног Берлина излио се еруптивно, као ужарена лава, дотад пригушивани грађански гнев.


Био сам у то време стални дописник „Политике“ из Бона. Редакцији сам 5. новембра, између осталог, јавио да ће оно „што се иза брда ваља“, још „неухватљиво и непојмљиво“, бити, у сваком случају, „судбоносно не само за Немачку Демократску Републику него за читаву Европу и свет“.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Први пут од пада Берлинског зида, за посетиоце отворен тунел који је служио за бег у Западну Немачку (ФОТО)


И било је. Рушењем зида срушен је читав један (биполарни) свет који је почивао на равнотежи страха, а наступио је страх од неравнотеже (униполарност): суперсила која се, тријумфалистички, прогласила победником Хладног рата, САД, наступаће, у толико случајева, укључујући и разарајуће ратове, без репера и обзира, осионо и бахато…


Оно што се догађало тих новембарских дана у Берлину, по својој узбудљивости, посебно сензационалном вешћу која је муњевито обиграла свет с вечери 9. новембра 1989, деловало је, и делује кад се ти догађаји накнадно „прелиставају“, како то и ја сада чиним, заиста као најузбудљивији политички трилер.


СЕНЗАЦИОНАЛНА ВЕСТ Тог дана се у Источном Берлину одржавала драматична седница Централног комитета Јединствене социјалистичке радничке партије. На њој је, изнуђено, без чекања (јер „ватра гори“), да се о томе донесе припремани закон, истргнута одлука по којој се грађанима дозвољава, без великих формалности, одлазак преко границе на Запад.


Папир с том одлуком гурнуо је наследник Ериха Хонекера, нови партијски и државни лидер НДР Егон Кренц у руке члану Политбироа и шефу партије у Берлину Гинтеру Шабовском, који је хитао на заказану конференцију с новинарима. Саопштио му је, по Кренцовој верзији, да је у питању „светска вест“ и сензација. Шабовски има нешто друкчију формулацију. Кренц му је, каже, само рекао: објави ово, биће то за нас пун погодак…


Човек с великим политичким искуством, дугогодишњи главни уредник централног листа „Нојес Дојчланд“ гурнуо је текст одлуке међу остале папире. Који минут пре 19 часова, кад се прилично досадна конференција за новинаре, међу којима је било много страних, приводила крају, Шабовски се сетио оног „папира“. Видљиво уморан и безвољан, саопштио је како је управо одлучено да грађани слободно могу путовати преко границе. Уследило је питање италијанског новинара кад одлука ступа на снагу. Шабовски је почео да претура по папирима и процедио: па, ваљда, одмах … да, одмах… Та реч ће срушити зид.


ГРОЗНИЧАВА ТРКА АГЕНЦИЈА Било је, иначе, предвиђено да одлука ступи на снагу сутрадан (10. новембра), како би се, колико-толико, разне службе, посебно оне граничне, благовремено обавестиле и припремиле. Сад је за то било (пре)касно. Агенције су грозничаво журиле да саопште сензационалну вест. „Ројтерс“ (тада, још, без овог породичног „с“) је то учинио у 19.03: „Грађани НДР који то желе могу одмах да оду преко свих граничних прелаза у Савезну Републику Немачку.“


Западнонемачка ДПД у 19.04: „Од овог часа грађани НДР могу директно преко свих граничних прелаза између НДР и СРН да отпутују.“ „Асошијетед прес“ је обзнанио у 19.05: „НДР је, према изјави члана Политбироа Гинтера Шабовског, отворила своје границе. Ово је прелазно решење до доношења закона о путовању, рекао је Шабовски.“


ИСТОРИЈСКА НОЋ У недостатку прецизних информација, и због конфузности Шабовског, новинари су прибегли сопственим интерпретацијама, чиме су, практично, узели у своје руке усмеравање догађаја.


Историјска конференција за медије окончана је, иначе, у 19 часова и 54 секунде. Телевизијска екипа западноберлинског „Риаса“ пресрела је Шабовског у ходнику. Он је кратко поновио оно што је који минут пре рекао у дворани. Следило је питање: „Очекујете ли сада велику бежанију?“ Шабовски: „Надам се да до тога неће доћи.“
И дописник „Си-Ен-Ена“ стигао је да узме изјаву Шабовског. Јавио се директном линијом која је дан раније постављена испред Бранденбуршке капије: „Ово је историјска ноћ. Влада НДР је управо саопштила да источнонемачки грађани могу прелазити зид без икаквих сметњи.“


Источнонемачка новинска агенција АДН је тек у 22.55 емитовала информацију да ће полицијски органи одсад без великих формалности издавати дозволе за путовања преко границе. Прекасно. Многобројни грађани, који су у почетку примили вести с неверицом, већ су се налазили с оне стране зида. Пред лавином која се покренула, неспремни и неинформисани граничари били су потпуно немоћни. Зид је наједном постао излишан, чиме је и започела разградња Немачке Демократске Републике.


КОЛ ДИКТИРА ТЕМПО Четири дана након рушења зида у Бону се већ разговара о – уједињењу. У Лајпцигу, 20. новембра, на улице излази 250.000 људи који су за „јединствену државу“. Апеле познатих интелектуалаца, међу којима су се нашли најпознатији источнонемачки књижевници Криста Волф и Штефан Хајм, који су се залагали за опстанак „реформисаног НДР“, нико више не чује.
Хелмут Кол „осећа тренутак“. Убрзава темпо уједињења. Изнебуха, не обавештавајући никог од савезника, па ни страначке коалиционе партнере (либерале) излази с планом у десет тачака. Заправо планом уједињења, који одјекује као бомба. Немци показују све већу ароганцију, упозорава шеф француске дипломатије Ролан Дима. Британска премијерка Маргарет Тачер бесни. Покушава да створи „фронт против уједињења“. Узалуд.


Спекулације о будућем чланству „читаве Немачке“ у НАТО-у, за шта је Бон, у потаји, добио сагласност Вашингтона, изазива узбуну у Москви. Дотле спреман да прихвати уједињење, Горбачов се колеба. Бацају му мамац: на самиту у Лондону (јул 1990) НАТО се дефинише као искључиво одбрамбени савез. Горбачов „смекшава“.


На приватном излету у Горбачовљев завичај, канцелар Кол добија његов благослов. У авиону, на повратку у Бон, отвара се шампањац и наздравља уједињењу. Оно ће, формално, доћи по окончању конференције „2 плус 4“, две немачке државе и четири силе ратне победнице, Совјетски Савез, САД, Велика Британија и Француска, али убрзо. Уговор о уједињењу Немачке који је запечатио једно поглавље историје потписан је у Москви 12. септембра. Уједињење је проглашено 3. октобра…


КО КАСНИ – ЖИВОТ ГА КАЖЊАВА Јавности је било познато да је у односима између Михаила Горбачова и једног броја лидера у „варшавској породици“ увелико „шкрипало. Варничило је посебно с „тврдокорницима“, вођама НДР и Румуније. Хонекер је „алергично“ реаговао на све гласније захтеве у сопственој земљи да крене Горбачовљевим стопама у реформе. Зашто бисмо „мењали тапете“ у сопственом стану ако то чини комшија. Стигла је „освета“. Горбачов је долазећи на светковине поводом четрдесете годишњице постојања НДР (само коју недељу пре пада зида), пред новинарима, још на аеродрому изјавио: ко касни – живот га кажњава. На Западу су то прочитали да је „отписао“ Хонекера.


Горбачовљеви разговори с неким од тих „тврдих“ лидера претварали су се, забележио је Шеварднадзе, у „жестоке свађе“. Поменуо је детаљ из Букурешта: у разговору између Горбачова и Чаушеског настала је таква галама да су чувари испред просторије у којој се разговарало, „мимо реда и обичаја, отворили врата да виде шта се дешава“.


Да ли је Москва заиста била изненађена догађајима у НДР? Поуздано се једино зна да није покренула трупе из касарни и није спречила пад Берлинског зида. Све остало је препуштено (различитим) интерпретацијама. Тадашњи совјетски амбасадор у Бону Квицински упозорио је у априлу 1989. руководство у Москви да је „распад НДР само питање дана“. Многи су у Кремљу ту депешу „прочитали“ као „капитулацију“.


Критичари Горбачовљеве политике бивали су све гласнији и она је доживела убрзо пораз. Једна од важних „ставки“ у тој пресуди била је политика према збивањима у Источном Берлину. Уз оптужбу да је пребрзим аминовањем немачког уједињења „проиграна победа из 1945“.


ФАТАЛНА НЕМАЧКА КАРТА Потписник ових редова није, извештавајући о догађајима који ће довести до поновног немачког уједињења, могао помислити да ће тај чин имати, посредно или директно, утицаја на растакање Југославије. А десило се управо то. У Бону се, све до уједињења, тврдило да треба очувати државни суверенитет и територијални интегритет Југославије. За канцелара Кола она је, у то време, представљала „статику Европе“.


Постојао је страх да би олујни балкански ветрови, који су све јаче шибали, могли да одгурну чамац немачког уједињења који се управо приближавао обали. С уједињењем је престало тих страхова и обзира. Прва јака карта коју је уједињена Немачка, с нараслом снагом и амбицијама, бацила на европски сто била је фатална за расплет југословенске драме.


Кол и Геншер су готово ултимативно обавестили партнере у Европској унији да ће, на своју руку, признати сецесију Хрватске и Словеније. Били су у том науму, бар у том часу, усамљени. Истрајали су, сами против свих, чиме је практично започело разбијање Југославије…


ГОРБАЧОВ ПУШТА НДР НИЗ ВОДУ


До данас трају контроверзне расправе о томе да ли је, и зашто, Михаил Горбачов Источну Немачку, на чијем тлу је имао моћну армију, пустио „низ воду“. Његов министар спољних послова Едуард Шеварднадзе (потоњи председник отцепљене Грузије) енергично је, у мемоарској књизи „Будућност припада слободи“, бранио тадашњу политику Москве. Горбачов и он су, каже, били уверени да ће њихова земља стећи праве пријатеље ако свет увери како ником не прети, да се „социјализам и пријатељство и уважавање не могу градити на тенковима и крви…“


На партијском конгресу у Москви 1986. одбачена је, и осуђена, фамозна „Брежњевљева доктрина“ о ограниченом суверенитету чланицама Варшавског уговора и војним интервенцијама у „одбрани социјализма“. Горбачов је у чувеној „Перестројци“ 1987. експлицитно формулисао принцип о „апсолутној независности држава“, а у јулу 1988, на заседању министара одбране Варшавског пакта, констатовао да је „време војних интервенција неповратно прошло“. Свака партија сама одговара за ситуацију у сопственој земљи. На тој „линији“ Москва је „аминовала“ промене, с увођењем вишестраначја, у Пољској и Мађарској. На тој „линији“ се „скрштених руку“ гледало и на драматичне догађаје у Источном Берлину који су довели до пада зида. Шеварднадзе је записао: то је било могуће зауставити (само) куршумима, а да се то догодило, био би убијен мир…


ЗАТЕЧЕНОСТ МОЋНИХ ЛИДЕРА


Западнонемачки канцелар Хелмут Кол налазио се те ноћи у Варшави. Његов саветник и „интимус“ Едуард Акерман му је телефонирао: „Господине докторе Кол, држите се чврсто за столицу, грађани Немачке Демократске Републике руше зид!“ Кол није могао да поверује. „То не може бити. Јесте ли заиста сигурни, Акерман?“ Акерман: „Телевизија све преноси уживо из Берлина, гледам сопственим очима.“ Кол: „Па то је незамисливо!“


Присећајући се, после десет година, тренутака који су отварали ново поглавље историје, не само на немачком тлу него и у Европи и свету, Кол је потврдио да је био потпуно затечен „једним од најдраматичнијих тренутака новије историје“.


Изненађење и затеченост владали су и у центрима светске моћи, Москви и Вашингтону. Михаил Горбачов је испричао касније како у Кремљу те ноћи, осим дежурног, није било живе душе. Напустио је кабинет око 22 сата. Одвезао се у дачу изван Москве. И, уморан, преспавао историју. Нису хтели, или нису смели, да га буде, док су његове дипломате у Источном Берлину, агенти КГБ-а и генерали (моћне) Западне армијске групе, преживљавали драматично кошмарну берлинску ноћ. Тек ујутру је чуо шта се тамо догодило и закључио да се „процеси који су узели маха у НДР више не могу зауставити“.
Амерички председник Џорџ Буш (Старији) присећао се како је прве вести о драматичним догађајима у Берлину сазнао око 15 часова по тамошњем времену. До тог тренутка није било никаквог наговештаја да би нешто такво уопште могло да се деси. И да ће зид пасти. Ниједна информација, ниједан папир тајних служби… Позвао је прве људе Сената и Конгреса на хитно већање. Саветовали су му оно што сам већ поменуо, да одлети у Берлин и прикључи се „слављеницима на зиду“. И што је, као неразумно, одбио.


(Печат/Мирослав Стојановић)