С обзиром на ужас који је изазвала серија „Чернобиљ“, Западни медији су почели да се плаше и најновије руске иновације — плутајуће нуклеарне електране изграђене на Арктику.

Западни мејнстрим медији назвали су нуклеарку „плутајућим Чернобиљом“. Међутим, има ли основа за такво мишљење. У стварности, постројење је изграђено на основу дугогодишњих истраживања, а забринутост од нуклеарног Армагедона на Арктику изгледа у најмању руку претерано.
Плутајућа нуклеарка „Академик Ломоносов“ у јуну је добила дозволу за рад и ускоро би требало да буде превучена до мале арктичке луке Певек, која се налази у удаљеном Чукотском региону. Очекује се да пре краја године она почне да испоручује електричну енергију.
Шта је испод оклопа

Међутим, изгледа да је прича за западне медије исувише добра да би била игнорисана — „нуклеарно“ плус „Русија“, према њиховом гледишту, нужно мора да произведе катастрофу. Текстови у западним медијима упозоравају да „Русија мора да повуче свој ’плутајући Чернобиљ‘ из Арктичког круга“.
Заправо, постројење приказано у серији кабловског канала ХБО и нова „Плутајућа нуклеарна термоелектрана“ (ПАТЕС), како се постројење званично назива, не деле много тога заједничког. Ако ништа друго, ПАТЕС је изграђен тако да спречи понављање сличне катастрофе.
Хајде да погледамо испод оклопа овог, наводног, потомка „Чернобиља“, које су претње и ризици? Реактор постројења се састоји од више заштитних слојева, херметички затворених, који спречавају продор уранијумског горива до језгра, а у просторијама које имају везе са нуклеарном енергијом постоји негативан притисак ваздуха — на тај начин се спречава цурење.
Брод на коме се електрана налази по потреби се може померати, а може и да стоји деценијама на једном месту повезан са копненом инфраструктуром.
Реактори су конструисани тако да се, чак и када би сви запослени изненада остали без свести и ако би напајање било прекинуто, у случају потребе сами искључе. Постоје и додатне сигурносне мере, укључујући и посебне опружне шипке које апсорбују неутроне.
Ништа јој не могу судари и олује

Сâм брод такође је конструисан узимајући у обзир безбедност и додатну издржљивост. Његова суперструктура осигурава да се сила из било које врсте судара шири даље од реактора, било да се ради о судару са другим бродом, стенама или чак паду авиона. Конструктори кажу да би „Академик Ломоносов“ могао да издржи ударе олујних ветрова чак до 80 метара у секунди.
Кључна разлика између нуклеарних електрана на копну и оних које су стациониране на мору, јесте капацитет производње енергије. Док је електрана „Чернобиљ“ производила 1000 мегавата електричне енергије, два реактора на „Академику Ломоносову“ заједно ће производити по 70 мегавата.

Мали нуклеарни реактори већ одавно су постали конкуренција конвенционалним бродским моторима. Тако и реактори који ће на „Академику Ломоносову“ производити струју долазе из руске флоте нуклеарних ледоломаца, где се користе већ три деценије. У том периоду нису претворили Арктик у нуклеарну пустињу.
Као и нуклеарна електрана изграђена на копну и ПАТЕС има својих предности и мана. За изградњу копнених електрана потребно је много времена, а на профит и повраћај уложеног новца чека се дуго. Ипак, цена енергије је јефтина. Код ПАТЕС-а је супротно — изградња је бржа, али је цена енергије виша.
Близу златне Чукотке

Процена произвођача „Росенергоатома“ је да је изградња плутајућих електрана исплатива у удаљеним крајевима.
„Наши прорачуни показују да је, ако се капацитет искористи 100 одсто, ПАТЕС конкурентан другим изворима енергије на Чукотки“, каже Павел Ипатов, заменик директора компаније.
Русија је јединствена у свету по томе што се на њеној арктичкој обали дужине 24.000 километара налази низ насеља, у којима живе људи који се баве експлоатацијом минералних богатстава тог региона, а то и објашњава постојање руске флоте нуклеарних ледоломаца, из које је проистекао пројекат ПАТЕС.
Певек, одредиште „Академика Ломоносова“, налази се у близини једног од највећих налазишта калаја у Русији, док је шире подручје Чукотке познато по експлоатацији злата. Овај регион такође има застарелу енергетску инфраструктуру — једну термоелектрану на угаљ изграђену 1945. и једну нуклеарну изграђену 1974. Локална енергетска мрежа је изолована, што значи да би, у случају да једна од електрана искочи из система, дошло до несташице струје.
„Росенергоатом“ већ развија напреднију верзију плутајуће нуклеарне електране која ће бити опремљена напреднијом верзијом реактора. И за њих ће циљно одредиште највероватније бити руски Арктик, иако компанија планира да своје производе пласира на тржиште острвских земаља са мало енергетских извора.