ЦВИЈЕТИН Јосиповић, упркос историјској чињеници да је оснивач Рудника мрког угља у Угљевику, који је учинио прогрес за људе, не само мајевичког, подмајевичког краја и Семберије, деценијама је „затурен“ и о његовој значајној улози постоје сведочанства у ауструјским и сарајевским историјским архивима, прецизни и јасни, али не и пажња у крају из ког је потекао.

Јосиповић, иначе рођен у Богутову Селу, код Угљевика, у засеоку Сарије, био је, не само велики рударски стручњак,оснивач и личност која је пустила рудник у рад, већ и нека врста „рударске мајке“. Тако су „камарати“ из Угљевика, њему у част, још 2 маја 1919. године, поводом две деценије од рада рудника, поставили плочу њему у част као оснивачу. О њему, као оснивачу, потврду је изадала тадашња Управа Јавног рудника Угљевик 2 маја 1919 године, о чему породица, и данас, има доказ.

О њему,данас, нема никаквог белега у завичају. А, оно што његове потомке највише боли је подметање, од неодговорних мештана, да је, наводно, био близак НДХ режиму од 1941-1945. године, да је примио католичку веру, мада званични папири које нам је послао из Немачке, где живи и ради, његов унук Владимир Јосиповић, све то јасно и прецизно демантују, од извода из матичне књиге рођених до потврде да, и да је то био није могао бити до 1945 године, јер је умро 1943. године и то од тифуса.

Подметања давно преминулог Угљевичану, кога по добру памте многе породице рудара, почело је, отпилике, када је породица његовог унука Владимира Јосиповића, која живи у Немачкој, покренула иницијативу да се, по његовом имену, назове неки од тргова или нека од улица у крају где је рођен, стварао и где почива 76 година.

Колико је био „близак окупаторима“ сведочи и изјаве снахе његовог сина, Стевана, такође значајног рударског делатника, који је дала 20. децембра 1951. године, када је затражила одшету од СР Немачке, „зато што су СС офицари одговорни за смрт њене 15 децембра 1944. године, када је имала непуних седам и по месеци“!Радојка је сведочила да је припадник СС седам пута чакијом ударио у тело детета, наневши јој смроносне повреде, које је видела и друга кћеркица Смиља, која се од тога никад није опоравила.

Јосиповићи

-Говорила сам му да му муж, Стеван, ради у руднику који је био ограђен трновитом жицом, као сужањ за потребе немачке војске, али то СС официру ништа није значило – написала је Радојка, којој је, седамдесетих година, на још неразјашњен начин, измасакриран син Саво, у Марсељу, у Француској, миран, фин, образован и повучен човек, који је у ту земљу отишао трбухом за крухом.

Врло је јасно, каже Владимир Јосиповић, кога у свему подржава његова породица, као и други потомци Цвијетина Јосиповића и поштоваоци тог паметног, вредног рударског делатника, „да је деда био то што говоре неозбиљни људи, не би дозволио да му син буде сужањ у руднику, у жицама и да му тако страда скоро тек рођена унука“.

Никола Зељић из Прибоја, рођен 1920. године, још 1987. године, код нотара у Немачкој, дао изјаву о свом управнику Цвијетину, док је радио у руднику од 1936. до 1939. године, годину дана пре него што ће оснивач копова под Мајевицом отићи у пензију. Зељић указује и како је Јосиповић сачувао многе српске главе да не иду у Првом светском рату у борну против своје браће у Србију.

- Користио је право које је добио од Протектората тадашње Аустро угарске монархије да прима раднике, током читавог рата, па су запослењем у експлоатисању ћумура многи млади људи сачувани од насилног слања на фронт против истонационалне Србије, а то његово дело је у сећањима многих житеља широког округа, а не само Мајевице и подмајевичког краја. - Још као млад рудар сазнао сам да се његов карабин лампа и гвоздени штап налазе у Музеју СР БИХ и у архивима СР БИХ.

Јосиповићеви потомци, пре свега породица његовог унука Благоја Јосиповића, великог родољуба, човекољупца и хуманисте, недавно преминилог, напустила је Немачку и добре послове и вратили су се, у родни крај, да бране свој род и кућна огњишта од првог до последњег дана. Ова фамилија очекује да лажима, коначно, неко од надлежних у Угљевику, РС и БиХ каже „доста“, а у најмању руку је чудно што срамне етикете деле они који величају људе попут Богића Богићевића родом из овог краја, чија је улога у најдраматичнијим тренуцима за Србе одавно добро позната… Уз свој род су, све време, на разне начине, били и Цвијетинов унук Владимир, са супругом Цвијетом и сином Лонгином, који не одустају о намере да се исправи неправда о њиховом претку, кога није затурила историја, јер је присутан у архивима, али јесу људи.