На дугом списку природних лепота и планинских врхова које је Миодраг Станић (планинар из Источног Сарајева, члан Планинарско еколошко спортског друштва Рунолист 05, члан Горске службе спашавања Републике Српске станице Фоча) обишао последњих десет година свог авантуризма, једна планина га каже сваки пут успева нечим новим освојити и очарати иако би се могло рећи да је докторирао на свим њеним стазама. Реч је о Маглићу - Динарској планини чији се највиши врх налази у Црној Гори (2388мнв), а нижи за 2 м и атрактивнији је Маглић (2386мнв) - највиши врх БиХ и РС.


Миодраг каже да је много дана провео управно на том подручју, на стазама које воде до врхова и које се спуштају одозго. - Често ме питају: “Силазиш ли ти икако са Маглића”? Мада, ја бих радије рекао да је цели тај венац планина у том делу пограничне зоне БиХ и ЦГ где се надовезују Биоч, Маглић и Волујак или у планинарском свету позната скраћеница БМВ, за мене посебан у сваком смислу. Недавним увидом у своју личну еведенцију одлазака у планине, констатовах да сам у последњих 10 година на овом делу провео више од 100 дана, што је више од три и по месеца у разним временским и годишњим добима.


Међу планинарима које је упознао, а који се пењу на наше и светске планине, крије се тајна да их већином вуче љубав према оном што имају “наша-регионална” подручја.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Планинарење у моди


- Наше планине су прелепе (ми планинари када кажемо наше планине - 90% нас и даље мисли на планине окружења тј. планине бивше Југославије), наше планине су различите од “познатих планина света”, а са друге стране су исте као те планине, како? Ви у тим светским планинама имате само зиму, а на нашим планинама имамо 4 годишња доба која се разликују и која доносе ту лепоту са сваком променом, а исте су у зимском периоду. На нашим планинама падне и по неколико метара снега, температуре износе и до -30 Цᵒ, а са ветром буду и ниже - то су температуре и амбијент светских планина и једино што нам недостаје јесте та нека висина за којом велики број њих трчи, што је по мени неисправно, али свако има свој мотив - каже Миодраг.


Маглић;Фото: Д.Л.


Запазио је да велики број планинара никада није у зимским условима изашао на врх Маглића или на Зелену главу, а упутили су се, уз помоћ спонзора и уз туђу организацију на неке техничке или нетехничке врхове у Алпима или у свету, што је за њега нелогично.


- Зимски успон на било који врх у масиву БМВ је права авантура или мини експедиција. Ја често кажем - прво “удари” цепином и дерезом у своје двориште па онда крени вани. Некада је у фудбалу важило правило да док не напуниш 28 година не можеш да идеш играти у иностранству у неком клубу. Тако бих ја рекао за ову нашу активност – док се не попнеш на Маглић и Зелену главу зими, немаш право конкурисати у планинарском друштву за одлазак на неки врх у иностранство. Слично правило је некада и било, испењати одређене врхове па тек онда конкурисати за одлазак на неку експедицију сразмерну томе - појашњава наш саговорник.

Маглић је каже Миодраг врх који једноставно мами - Осим што је највиши врх. Он има и нешто у себи, за мене лично магично. Само име му каже да је повезан са маглом јер је велики број дана током године врх прекривен маглом.


Детаљ са зимског успона стазом са Пријевора; Фото: Д.Л.


- На сам врх Маглића води 6 стаза од којих су четири најчешће у употреби, добро су маркиране и обележене, а друге две су зарасле у бор кривуљ, тешко су проходне и ретко се користе. Стазе које воде на врх су: 1. Стаза са Трновачког језера - најлакша стаза и зими и лети, 2. стаза са Локве Дернечиште или Поштарева стаза, 3. стаза са Пријевора- најтежа и најзахтевнија стаза лети, а посебно зими, 4. стаза из Мратиња преко Пресјеке (ту су још две стазе - преко Клекових плећа и стаза из Мратиња преко катуна Подстубица и леднице које се скоро не користе више). Дуги низ година на Маглић сам излазио свим стазама осим стазом из Мратиња преко Пресјеке. Од неких 30 пута колико сам био на врху у разним временским и годишњим добима, дању и ноћу,(пет пута сам ноћио на врху Маглића) најчешће сам ишао стазом са Пријевора. Дужи временски период, више од две године са добрим другом и пријатељем са којим волим да планинарим, Аднаном Адиловићем сам договарао да заједно идемо стазом из Мратиња. Обојици је први пут одлазак том стазом до врха, а то одмах има своју драж, нови пут, нови пређели, непознанице. План нам је да дођемо у место Мратиње возилом, а потом у току дана са комплетном опремом за ноћење и боравак у планини, савладамо више од 1000м висинске разлике до Царевог дола који је на око 2050м н/в, где планирамо ноћити у шатору. До полазне тачке стижемо 08.06.2019. око 12х и код љубазних домаћина Ћаласана остављамо возило, препакујемо опрему и на успон полазимо већ у 13.00х. По доста спарном и топлом времену са тешким ранчевима савладавамо ову прилично физички напорну стазу и висинску разлику више од 1000 м. По изласку на раскршће стаза на Пресјеци дочекује нас снег. Ту се одвајају стазе. Прелепи поглед на околне врхове Биоча, Врсте, Гредељ, Ком, Бубрег, Велики Витао… Обојица волимо фотографисање и снимање тако да један део пута и не разговарамо, само се чује звук камере и фотоапарата. Са Пресјеке па све до Царевог дола стаза је прекривена снегом, иако је јуни месец снега у овом делу планине има у изобиљу. После шест сати успона, стижемо до извора и места где смо планирали провести ноћ - Царев до. Постављамо шатор и вече проводимо у одмору са погледом на Трновачко језеро. После преспаване ноћи на изнад 2000м н/в, ујутро 09.06.2019. дочекује нас магловито и прохладно јутро, северни ветар ипак даје наду да ће растерати маглу да би нам омогућио леп успон на сам врх. Од Царевог дола до првог врха Маглића, Црногорског 2388 м н/в, прати нас променљиво време, наизменична смена магле и сунца, да би при самом изласку на врх, ветар растерао маглу и послао је у висине, а нама омогућио одличан поглед. После кратке паузе настављамо успон и према оном познатијем Маглићу - 2386м удаљеном свега двадесетак минута. Леп ведар дан после магловитог јутра још једном је потврдио зашто је ова планина тако “маглична” и непредвидива. На врх излазимо око 10х и уживамо у прелепом погледу - каже искусни планинар.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Планинари "окупирали" Столове

Ипак у планинарењу, након достизања циља, следи и враћање на стартно место, али тај повратак је пун емоција и нових непоновљивих доживљаја који се сабирају у душу, док се фотографије сабирају у албуме. - Како неки пре мене рекоше – стићи на врх је само пола пута, у свим другим активностима када се дође до “циља” иде се у свлачионицу, само у планинарству тек тада почиње друго полувреме и други део вољеног пута, а то је повратак са планине у долину. Често је то тежи део, мотивација је слабија, умор је већи,па често дође до нежељених последица у повратку. Ми долазимо до нашег кампа, пакујемо опрему и настављамо у долину истим путем којим смо се јуче пели – каже Станић.


Поглед на Трновачко језеро са Царевог дола ; Фото: Д.Л.


Опет у оку они дивни врхови, прошарани снегом, истесани временским неприликама које су овде видне. После два дана боравка у планини силазимо до возила физички уморни, али срећни и задовољни, испуњени једним новим успоном, једном новом стазом, једним новим путем којим смо изашли на Маглић - завршава овим описом и речима Миодраг своју причу.