КАДА смо стигли у лепо уређено домаћинство виталног и причљивог Ранка Гужвића, у србачком селу Влакница поред Саве, да му зажелимо срећан 87. рођендан, једно од првих спонтаних питања било је да ли се осећа срећним што гази девету деценију, што је стекао солидан иметак и многобројне потомке, и што финансијски не зависи ни од кога, па ни од државе, јер не прима пензију. Одговор је био помало чудан, али искрен:

- Можда ми нећете веровати кад кажем да сам најсрећнији човек био када сам жуљевитим рукама зарађивао толико да ми супруга и троје деце не буду гладни, да имају шта обући и обути, и да радосно иду у школу низ сокак који је био пун деце и кући доносе добре оцене. Касније сам у животу добро зарађивао, али такав осећај среће и задовољства нисам имао.

Наставља Ранко своју животну причу:

- Отац Владимир и мајка Миља имали су осморо деце, а ја сам био најстарији, па су ме дали да изучим ковачки занат код чувеног мајстора Митра Вучинића из Српца. Занат ми је ишао од руке, почео сам добро да зарађујем - каже наш саговорник.

Прочитајте још: Кад хемичар ствара ремек-дела уметности

УБРЗО је, каже, закључио да је много лакше обрађивати дрво него метал. Набавио је алат и почео да производи сувенире на велико и продаје их не само у околини, већ дуж целе јадранске обале.

- Лепа је то била зарада... Потом почнем да зидам дворишну зграду. Самоук, мало-помало, видим да то није божје слово, па онда озидам кућу у Влакници и две у Српцу. Када сам схватио да је зидарски посао још уноснији од ковачког и резбарења, прихватим се зидања кућа у србачкој општини, па и преко Саве, у Славонији, али и у Црној Гори - описује старина детаље из живота, као да су јуче били.

Природно бистар, без великих школа, Ранко од зараде од зидања зграда у Црној Гори купи плац у Игалу и подигне кућу у којој су годинама летовала његова деца с породицама. Када је дошло време за студирање унучића у Бањалуци, Ранко прода кућу на мору и купи стан у граду на Врбасу, где су сви они на смену становали. од њих седморо, шесторо унучади је завршило факултет. Стан неће продати, јер ће бити од користи и за његово петоро праунучади.

ОСАМДЕСЕТИХ година прошлог века у Српцу је никло више од 100 перадарских фарми. Ранко Гужвић је први, сопственим рукама, озидао фарму за тов 6.000 пилића у турнусу и почео да се бави четвртим занимањем. Средњи син Јово наследио је бизнис и проширио га. Најстарији син Боро је међу првим лекарима који су се вратили по завршетку студија медицине из Београда и сада је у пензији са звањем примаријуса.

Ликови тројице синова у дуборезу


Трећег, најмлађег сина Симу упутио је на факултет, да заврши за агронома, али се десила несрећа која је Ранка, супругу Наду и осталу родбину тешко погодила.

- Симо је, као борац Србачке лаке бригаде Војске РС, трагично погинуо у 32. години, оставивши иза себе супругу и троје деце. Његов лик уклесан је на спомен-обележју погинулим борцима у Влакници, а тадашњи председник Републике Српске, 28. јуна 1994. године, одликовао га је медаљом заслуга за народ. Повељу чувам у дневној соби, поред изрезбарених ликова моја три сина које сам урадио својом руком - прича Ранко са сузом у оку, и додаје да је, тугујући и негујући супругу Наду, која је преминула пре пет година, изрезбарио још неколико вредних радова у дуборезу, као што су стари мост у Мостару, сељак са плугом и неколико икона.

ЖИВОТ НА СЕЛУ

НИКАДА није мислио на државну пензију. Каже да има довољно за старе дане. Држи се изреке "Шта све нисам радио, чим се нисам бавио, али на поштен начин". Показао нам је ковачку радњу, радионицу за резбарање са бројним алаткама, али му је тужно што нема никога из села да донесе секиру или мотику на клепање...

- Није ми јасно зашто народ одлази са својих имања кад данас на селу има свега. Ја сам стицао у условима када није било ни струје, ни асфалта, ни трактора и, ево, жив сам и здрав, и пример сам како се може живети од поштеног рада на селу - закључује Ранко, очито забринут за судбину људи на овим просторима.