СЕЋАМ се да је кампањола загазила у барицу на макадаму, а потом и експлозије. Све друго ми је причао заставник Марко Антић који је седео на задњем седишту. Он је задобио лакше ране и први је у низу који је заслужан што ово данас причам. У мојој несрећи, погледао ме прво Бог, затим заставник, а онда бих могао да ређам десетине људи који су се нашли на правом месту када ми је живот висио о концу. Да, и ташта из Малог Мокрог Луга.

Овако гласи сиже животне приче коју, за "Новости", прича мајор Јошко Угљешевић, заменик командира ПВО дивизиона, пострадалог од шиптарске мине 29. маја 1999. на положају код Кијева, између Клине и Приштине.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Албанци убијали и своје да би изазвали агресију

Угљешевић је Далматинац, од мајке са Пељешца и оца Србина из Сплита. У војне школе је кренуо из родног Биограда, а рат га је задесио 1991. у Винковцима. Док су се колеге бориле за касарну, он се са ЗНГ "тукао" чувајући Стационарни центар везе на оближњој планини Клиси. И касарна у Винковцима је одолела ЗНГ, а захваљујући Јошковим "прагама", одбрањена је и Клиса. Даље, како прича мајор, специјалци 72. бригаде, под вођством, данас генерала Милорада Ступара, пробиле су се на Клису и повели 41 браниоца центра везе у марш кроз Хрватску до Тузле. Пролазак кроз непријатељску територију трајао је два дана.

А, када се запуцало у Тузли, Угљешевић је са прагама изашао на положаје око Угљевика. Следећи задатак је био пробој коридора, од Угљевика преко Добоја до Дервенте... Затим Косово, па повратак у Источну Славонију у Девету бригаду до 1997. и опет у матични дивизион у Приштини, под команду пуковника Јосипа Сабоа. Све до рањавања.

- Пошли смо нас троје кампањолом, војник, заставник и ја, да носимо плате војницима на положај, када сам у ретровизору видео да командир Сабо маше да станемо. Прикочисмо, а Сабо дотрча и даде ми панцирни прслук. Никада пре тога нисам обукао панцир - сећа се Угљешевић.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ЈУНАЦИ СЕ ПАМТЕ ЗАУВЕК: Мурали за борце пале у ратовима деведесетих (ФОТО)


Каже мајор да се стварно не сећа ничега после, сем да је нешто пукло када су "његовим точком" загазили у барицу на макадаму. Била је то мина. Заставник Антић му је причао:

- Од детонације сам излетео кроз врата аутомобила на ливаду удесно, а цео ауто са војником и заставником "одуван" је са друге стране. Када су колеге пришле, мени је једна рука била откинута. Како ме је пушка коју сам држао између ногу у возилу ударила у вилицу, лице ми је било смрскано, мишићи на обе ноге искидани, а палац на другој руци се држао на кожи. Језиво...

А, онда се умешала судбина. У првој нашој јединици која се налазила код Кијева био је доктор. Човек је стручно збринуо ране. У приштинску болницу Угљешевић је довезен као полужив, а хируршке сале су случајно биле празне. Трећег јуна из Малог Мокрог Луга дошла је Миросава Танацковић, ташта. Жена Весна остала је са два мала сина да плаче.

- Три дана је та жена била уз мене. Спавала је на спојеним пивским гајбама поред мог кревета и у ноћи петог на шести, видела је да се нешто догађа са мојим телом. Кажу, пукла је вена на десној нози и крв је почела да се слива. Мој живот се поново гасио. Миросава је "викнула", окупила је све лекаре и поново сам се нашао у сали за операције.

Сећа се Јошко транспорта за Београд "као кроз маглу". Најтежи рањеници стављени су у аутобусе "Ниш-експреса" чија су седишта била претворена у импровизоване кревете, а ташти су из болнице дали бели мантил да брине о возилу крцатом повређеним људима. До Ниша се ишло осам сати, ту је преповијен, а онда још шест до Београда и ВМА.

- Ко није прошао те дане на ВМА, не може да верује. Болница је радила "као сат" у најтежим тренуцима када су се са свих страна чули само јауци и уздаси рањеника - сећа се Јошка. - Мене су примили ортопед др Вуковић и сестра Лепа и одмах после превијања нашао сам се на одељењу пластичне хирургије пред др Марјаном Новаковићем и доктором Прцовићем. Не знам колико је било операција, само вилицу су ми преспојили са 10 метара жице. Трансплантације коже биле су свакодневне. Жалио сам се онда да ме боли десна рука и испоставило се да је пукла навикуларна кост на споју шаке. И то су оперисали и уградили шраф. Пре тога на истој руци пришили су палац....

Враћа се мајор на ташту "змаја". Наводи да само два дана није била поред његовог кревета у Београду. Та два дана боравила је у Приштини, вратила се да извуче ствари из њиховог стана. Ниједан превозник из Београда није хтео у Приштину, а она је отишла ауто-стопом. Тамо је нашла пуковника Филиповића, команданта гарнизона Приштина, који јој је дао камион и људе да преселе ствари мајора...

- Болница ВМА, лекари и сестре, заслужују орден и од људи и од Бога. Када су ме пребацили на одељење физикалне медицине примио ме је доктор Миљковић који је такође радио са гипсом на зглобу десне руке. Рече ми: И ја баксуз сломих "навикуларну", али 30. маја. Нисам хтео на боловање кад ми је болница пуна људи. Тако смо се заједно лечили...


Јошко са синовима

И, то би било то, вели Јошко, и додаје да никада није сумњао да се бори на правој страни:

- Ако треба, могу ја још о лекарима који су ме "оправили". Ако не треба више, имам ручак код таште у Малом Мокром Лугу. Да не касним, она је "змај" остала до данас.


УДАРИО ГА АУТОБУС

ПЕТ година касније, 2004. године, Јошко је доживео нови пех, овог пута као "цивил". Догодило се да се нађе у Устаничкој улици у колима, у тренутку када се на низбрдици покварио аутобус ГСП, и сјуривши се низ улицу ударио право на ауто у ком су били он и жена Весна. У ту је било повређених из других возила, а мајор поново на ВМА, код "старих другова" лекара, и са таштом и женом поред кревета...