АКО се за добрим вином увек подизала прашина, за најбољим је то била - банатска. Она густа, равничарска што је глас о чудесном крокануса Бисерног острва проносила светом. Лалински споро, додуше. Али је, ипак, и тако натенане, прича о аутохтоној сорти грожђа из панонске низије стизала до великих европских шорова. И дворова.

Пиће богова изнедрено у 19. веку од мускат крокана, из винограда грофа Гедеона Рохонција, точило се на кашичицу. За најсвечаније прилике и најважније личности. После година немара и година тиховања, крокан из Баната је поново више од вина. Пажљиво се опет узгаја бело грожђе које му даје живот, а расте само на Бисерном острву. Као бисер.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Своје Осојане у срцу носим

Захваљујући Туристичкој организацији Новог Бечеја, репортери "Новости" имали су привилегију да учествују у берби и настајању вина на традиционалан, архаичан начин.

Лекција прва. У виноград се не иде празног стомака. Зато на Бисерном острву све почиње од банатског фруштука. Сланина и лук као доминантан декор трпезе на слами, миришу удружени са осталим војвођанским шпецијама. Па шваргла, чварци, барени кромпир...

Док септембарско сунце милује војвођанско злато, берба почиње уз песму. И саветом да се зрело, слатко грожђе пажљиво бере, а не да се ломи. Важно је да се сачува свако зрно, јер ако се оштети, ферментација може да почне када и како не треба. Онда оде све у пропаст. У пратњи су два расна коња упрегнута у кола са корпама у које се грожђе ређа.

Фото Марко Резнић

Винари знају да је најважнији корак муљање воћа. Данас је то незамисливо без електронских преса, али понеке војвођанске авлије или бар тавани још чувају дрвене муљаче, која пажљиво дробе зрна. Још пажљивије то раде боса женска стопала у храстовом бурету.

- Била је то некад лепа прилика да неудате девојке, док газе грожђе, западну за око потенцијалним ђувегијама - прича Татјана Влашкалин, инжењер пољопривреде и сарадник у ТО Нови Бечеј. - Стари метод је био одличан, јер је тежина људског тела довољна да се истисне грожђани сок из средишњег зрна, који је најквалитетнији. То се још задржало у Португалији. Иако је најтежи метод, Португалци не одустају, јер је најбољи.

Усред плодне војвођанске равнице, у буре "ускаче" Тара (14) из Новог Бечеја, којој вршњак Јован пре и после муљања воћа пере ноге у лавору. Јер традиција тако налаже.

- Први пут газим грожђе - каже кроз осмех девојчица у народној ношњи. - Не осећам мирис, али се помало осећам важном, пошто ће вино које направимо имати и мој печат.

Фото Марко Резнић

Сада је време за цеђење грожђане масе. На ланеној тканини задржавају се крупније нечистоће, а на сунцу се пресијава зеленкасти сок. То није вино, већ тек - шира. Она тражи ферментацију, а она траје од седам до 14 дана.

- Она не сме да почне ни пребрзо ни прекасно, јер је кључна. Све се заправо своди на негу вина, како не би било мутно. Зато се бистри. На традиционалан начин, бистрење је брже уз убацивање органских материја које свака кућа има - беланаца или сурутке - каже Татјана.

Уз њих, све нечистоће падају на дно као талог. Вино које смо направили на обали Бисерног острва, моћи ће већ крајем новембра да се проба. Уз лагана јела. Претакаће се повремено током године да би се што боље избистрило. И чуваће се у подруму, положено, а не као украс који усправно стоји у дневној соби. Тек када се донесе из тамне просторије и сипа у чашу, замирисаће мускатно вино, светложуте боје и зеленкастог одсјаја. Уздравље! И нека буде као полиграф, јер у вину јесте истина.

Фото Марко Резнић

УМЕТНОСТ

СТАРА народна каже да је виноград као жена. Мора да се негује и одржава да би узвратио добрим. Иначе се јогуни, дури, кажњава. Татјана Влашкалин додаје да се грожђу увек мора рећи "добро јутро" и "лаку ноћ".

- Чак и када виноград мирује, сваког дана мора да се прође кроз њега и чупне макар једна травчица. Зато је прављење вина најмање технологија, а највише уметност, јер лоза вапи за пажњом. И нежношћу - каже стручњак.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ВЕЛИКИ ТАЛЕНАТ СА ДЕВЕТ ГОДИНА: Теа редом смечује за победе

КВАЛИТЕТ И РАРИТЕТ

ОД када је у Војводини први пут замирисала сорта мускат крокан, почела је да се плете и мрежа мистерије. Једни су причали да је гроф Рохонци, заљубљеник у жене, вино и карте, ово грожђе донео из Француске, други из Алжира. Наводно је у исто време посађено и широм Европе, али је преживело само у плодној равници, на месту које је некада плавила Тиса. Винољупци кажу да би "симболична" цена крокана могла да буде знатно виша, с обзиром на квалитет и раритет.