ОДАКЛЕ си ти, златна девојко?

- Из Осојана...

- А, где су, ти, Осојани?

- Овде. У мом срцу. Ту где је Исток и Клина. Пећка патријаршија. Дечани. Гориоч. Будисавци. И, цела Метохија. Одатле сам.

Тако је Неда Дабетић, притишћући руком груди, одговарала на питања професора Стојана Милутиновића из Бањалуке, на недавној смотри учитељских факултета из Србије и Републике Српске, после њене потресне беседе "Косово - истина, мит и легенда". Ова смотра најбољих студената, с обе стране Дрине, била нам је путоказ до Осојана. До Неде Дабетић. Заправо, до њене Шаљиновице, засеока у херојском повратничком насељу Срба, у њихову велику и лепу Метохију.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Дарови Ањи и Нађи да лакше уче

Ко је, стварно, та девојка која је на ноге дигла "Учитељијаду", на Златибору? Каква је то снага и одакле јој, да у времену у коме смо потрошили емоције, ипак, покрене сузе? Дочекала нас је, са осмехом, у башти обновљеног родитељског огњишта. У цветњаку какав су имали, некад, пре прогона и погрома. Иза се протезао обновљени воћњак. Тата Мило готово да нас није ни приметио: овде време брзо тече, а посла је много. Шљиве дозреле, добро родиле, баш ове године, а мало руку.

Осмех девојке, њено блиставо лице и срдачност сусрета засенили су лепоту овог повратничког имања. Она је била најлепши цвет овог маленог раја.

- И ја мислим да нема лепшег места на свету - каже нам Неда Дабетић. - Зато смо се и вратили. Зато га и негујемо и желимо да останемо. Одавде, са косметског кућног прага, цео свет се види. Да, одавде се види цео свет.

Имала је годину и по када су, у лето 1999, протерани. А ником се, никада, ни у чему, нису замерили. Ни данас, после свега, не осећају Дабетићи ни трунку мржње. А ожиљци су дубоки. Ране, живе. Расту деца, расту ране, мелем је само на огњишту.

- Прва адреса, тако је у сећањима мојих родитеља, био је избеглички центар у Беранама - говори Неда. - Старији од мене, брат и сестра, све памте... Друга адреса - Барајево код Београда. Ту, у предграђу престонице, завршила сам четири разреда основне. И већ сам све знала. Ко сам, одакле сам, и нико ме не би зауставио да се вратим и придружим тати, који се међу првима, 2002, пријавио за повратак.

Неда, овде, зауставља причу. Потискује слике првог сусрета са рушевинама породичне куће у Шаљиновици. На темеље које, готово свакодневно, она и њен тата одлазе. Седе, тамо, сатима. Лече кућу од рана и самоће.

- Тата није могао без Осојана - каже нам. - Сањао их је. Сањао их и уплакан се будио. Памтим очеву тугу. Али и његову радост додира са преживелим шљивицима. И, тренутке, када је понешто од успомена проналазио под рушевинама... После нам је припомогла и држава Србија да придигнемо нову кућу. Ми опет, стално, одлазимо на темеље старе...


Тата Мило у шљивику

У Митровици је Неда Дабетић уписала и завршила средњу медицинску школу. Књижи бројне награде и Вукову диплому. Желела је да студира медицину.

- Али мој тата, математичар, цео живот је провео у просвети и каже ми: нема лепшег позива од оног када другом преносиш знање. А мој тата је мој јунак. Тако сам уписала Учитељски факултет. И, ево ме пред завршном годином.

Прелиставамо индекс. Десетка до десетке!

Где је кључ успеха? Одакле, поново се питамо, снага и истрајност ове девојке, и детета које је надвисило трауме прогона и погрома, да се узнесе изнад свега и, без грча, подигнуте главе, снажно корача у будућност.

- Моја будућност је на Косову и Метохији - одговара Неда. - Верујем у то. Верујем у себе. Обавезује ме и завет родитеља. Можда неко ово и не разуме, и ја то прихватам... Али, ми, деца Космета, прогнаници и повратници, имамо другачији однос према вредностима. Оне су у нама, брушене муком и невољама. И, верујем да их и други осећају. Због тога је и моја беседа о Косову покренула емоције. Јер је истинска. Јер је из срца, дубока. Ја ту беседу живим. Као што је живе и моји вршњаци са Косова и Метохије.

Из торбице је извукла дволистак из свеске, полако га је одвијала, као да је у овом папиру упакована драгоценост целог света. Пред нама је беседа исписана руком. Ћирилицом. Ово је, заправо, само био подсетник Неди Дабетић, на Учитељијади. Све што је говорила на тој смотри је - живот сам. Судбина, свевремена, српског косметског народа. Добро се држала Неда док је под светлом рефлектора беседила. Тек кад је, после беседе, видела сузе у публици, заплакала је. Упамтила је речи професора Милутиновића:

- Драго дете, златна јабуко метохијска, пусти нека теку сузе. Тешко оном ко не уме да заплаче.


Недина беседа о Косову исписана руком / Фото П. Милошевић


ЗАХВАЛНОСТ

ЗА Неду Дабетић сазнали смо од професорке Биљане Павловић са Учитељског факултета у Лепосавићу. Захваљујемо и њој и деканки Слађани Видосављевић, које су препознале да и обична деца, која стасавају у породицама истинских вредности, могу да постану златна деца. Ово је истовремено и позив нашим читаоцима да јаве - о доброти и успеху младих, који остају изван рефлектора ововремених "врлина".


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Савезничко бомбардовање Лесковца: Младост уништена бомбама (ФОТО)

КОСОВО - ИСТИНА, МИТ И ЛЕГЕНДА

ИЗ Недине беседе:

"Косово освањава сваког јутра. А, свако јутро је једна годишњица и једна задушница. И данас се овде, као на Видовдан 1389. вага: ко је вера, а ко је невера. Као да српски народ води само једну битку. Као да гине у истом боју и на истом пољу. Проширује косовску костурницу, као што се каже "ридање на ридање, природа је". Нове мученике прибраја косовским мученицима. Косово је наша мукла сабраност. Претуримо ли све матичне појмове, ниједан појам није бољи проводник бола од косовског појма. Косово је наше мукло језгро. Из тог средишта једино бол упућује на истину."