"Ево нас, браћо Срби, над покојником живљим од свих. Данас ми овде окупљени, смртни и пролазни, испраћамо у вјечност бесмртника. Овај датум ући ће у историју Србије, Европе и свијета. Срицаће га и учити наизуст ђаци наше отаџбине уз слова из најљепше азбуке, и пјеваће о њему уз епске пјесме које је обесмртио овај бесмртник, и које су овјековјечиле њега и његов народ."

Овим речима, које "Новости" први пут објављују, после више од века и по, од реформатора српског језика, сакупљача народних умотворина и писца првог речника, Вука Стефановића Караџића, опростио се архимандрит Герасим Петрановић, у говору одржаном изнад његовог гроба, 7. фебруара 1864. године у Бечу. Захваљујући књижевнику из Шапца Николи Девури, аутору многобројних књига, опроштајни говор "изашао је на светлост дана" и први пут је доступан јавности. Девура, аутор романа "Ружа Тодорова" која сведочи о првој љубави Вука Стефановића Караџића, оца наше писмености и културе, спремајући документа за предстојећу екранизацију тог дела, успео је да пронађе последње речи архимандрита Герасима упућене српском великану.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Савезничко бомбардовање Лесковца: Младост уништена бомбама (ФОТО)

"Новости", уз сагласност Девуре, преносе комплетан говор угледног великодостојника СПЦ у којем је непогрешиво, још 1864. године, проценио и указао на то колики ће велик и пресудан значај Вук Караџић имати и вековима касније.

У говору архимандрит Герасим даље каже:

"Велику свјетлост српског средњег вијека утулило је агарјанско ропство, и прогнало Србе са европске и свјетске културне сцене. Вук Стефановић Караџић, самоуко сељаче из Тршића, титанским напором и подвигом, вратио је свој народ на велика врата у дворе Европе и свијета. Срби су, захваљујући њему, стали раме уз раме уз велике народе старог континента. Свети Сава је отворио врата и прозоре на српској кући, а Вук је упалио велику свјетлост у српској души.

Вукова родна кућа у Тршићу / Фото А. Стевановић


Окупљени данас око његовог одра, као некада древни Израиљ на ријекама Вавилонским, пјевамо завјетне пјесме и химне: Ако заборавимо тебе бесмртниче, нека нас заборави десница Господња. Овај највећи баштиник народног предања, печални трудбеник и сакупљач скривеног блага и драгоцијеног бисера српске културе, докорачао је дрвеном штулом на врх златног олимпијског трона европске културе и на њега извео свој народ. Вајмарски геније сагнуо се до земље пред њим и пред богатством српске народне душе.

Само је Господ више учинио за Србе од Вука Стефановића Караџића. Оно што је за хришћане Јерусалим, за српску културу је Вуково родно село Тршић у Јадру код Лознице. Вук је превео Нови завјет на народни језик, и српски језик сврстао међу велике језике свијета. Језик је народ. Вуковом реформом језика обновио се дух српског народа. Онијемели у тами вијекова ропства, Срби су кроз Вука златоусто прозборили и задивили Европу и свијет.


Унутрашњост Вукове куће у Тршићу

Предајемо данас Вуково уморно тијело туђој земљи, предајемо прах праху, а његову бесмртну душу и дјело - вјечности. Надајмо се да ће будућа покољења испунити његову жељу коју је изрекао на исповијести под мојим епитрахиљом, да се његови посмртни остаци пренесу у Србију. Горе проклетство од живота у туђини, јесте само смрт у туђини. Туђина је и мртвацу тешка. Утјеха свима нама нека буде сазнање да Вук Стефановић Караџић својим великим дјелом и животом припада цијелом свијету. Гдје год био, он је свагда и свуда свој на своме. Свијет је отаџбина генија. А Србија је тамо гдје је Вук!


Слава бесмртном Вуку Караџићу. Хвала Господу на овом великом дару српском народу и свијету. Амин."



Архимандрит Герасим, рођен у Шибенику, у Далмацији, био је један од најобразованијих свештеника и теолога свога времена. Као архимандрит, био је пријатељ и духовник Вука Стефановића Караџића, а и сам се читавог живота бавио књижевним радом. Био је један од уредника угледног књижевног часописа "Српског далматинског магазина". Сахрањен је у Манастиру Савина, као епископ бококоторски, где је службовао 32 године.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Дарови Ањи и Нађи да лакше уче

ВЕЧНИ ПОЧИНАК У ПОРТИ САБОРНЕ ЦРКВЕ

ЖЕЉА једног од наших највећих и најважнијих мислилаца, рођеног 6. новембра 1787. у Тршићу, да почива у својој домовини, остварила се 30. септембра 1897. године. Ексхумација тела Вука Стефановића Караџића, али и Јернеја Копитара, великог словеначког лингвисте и Вуковог пријатеља, обављена је у исти дан, 28. септембра 1897. године на гробљу Светог Марка у Бечу. Том приликом су ковчег и посмртни остаци детаљно фотографисани, кости су опране у вину, а направљен је и гипсани одливак Вукове лобање.

Дочек посмртних остатака Вука Караџића био је посебно пажљиво организован у Београду где су се окупили многобројни грађани из Србије, Црне Горе, Босне, Хрватске... Од момента када је воз са Вуковим телом прешао реку и ушао на територију Краљевине, па све до краја сахране, непрекидно су звонила звона свих београдских цркава. Ковчег је идући ка Саборној цркви прошао свим важним београдским улицама, у пратњи свештенства и грађана. Караџић је сахрањен у порти Саборне цркве уз песму Јована Јовановића Змаја.