МЕЂУНАРОДНИ односи, неутрални положај Србије у савременом свету је последњих година поново на дневном реду. Коме се царству приволети: руском, америчком, немачком, кинеском или балансирати између њих? Аргументи "за" и "против" пљуште на све стране. Површност и неутемељеност медија, наслови типа "Руси шаљу ракете С-300" и неаргументованост разноразних аналитичара, само уносе додатну забуну и распаљују машту локалних свезналаца. Набрајања ког је министра поставила Москва, којег Вашингтон, а којег Берлин саставни су део побројаних нагађања.

У том заносу и љубави према некој од светских сила, често смо потпуно губили из вида да ниједна велика сила у историји није никад ништа учинила из саосећања или из моралне обавезе да слабијем помогне у невољи, већ само и искључиво у склопу својих интереса.

ЛАГАНО прелиставање хроника минулих времена каже да се Србија пред оваквим дилемама налазила готово од оснивања модерне европске државе. Питање избора Исток или Запад почело је да се поставља од Првог српског устанка. Већ 1804. године српска делегација на челу са протом Матејом Ненадовићем је била код императора Александра I који је обећао дипломатску и финансијску помоћ, иако је Карађорђе тражио пре свега војну подршку, чак и долазак руских трупа у Београдски пашалук. Руски цар је 28. новембра 1804. наредио да се издвоји 5.000 дуката за устанике у Србији и послао писмо руском посланику у Цариграду са упутством о томе како да утиче на Порту.

Карађорђе је под њиховим притиском морао да закључи конвенцију у 13 тачака, јуна 1806. године, коју је потписао пуковник маркиз Пауличи. Овом конвенцијом Карађорђу је одузето врховно старешинство, а Србија је постала руска покрајина, са губернатором и командантима који су постављани у име руског цара. И у време владавине кнеза Милоша Обреновића, Русија се мешала у унутрашње ствари Србије. То се дешавало и пре и после убиства кнеза Михаила Обреновића и све то је доводило до великих затегнутости између Петрограда и Београда.

ТАКОЂЕ, постоје многобројна документа која показују да се Србија у исто време обратила Француској, боље рећи Наполеону, да јој у борби против Турака пружи помоћ и заштиту. После битке код Асперна, 1810. године, Наполеон је Карађорђа назвао највећим војсковођом оног времена. Својим маршалима је рекао: "Лако је мени бити велики уз нашу искусну војску и огромна средства. Али, далеко на југу, на Балкану, живи један војсковођа, који је произашао из простог сељачког народа и који је, прикупивши око себе своје чобане, успео да иако без оружја и снабдевен само вишњевим топовима, уздрма темеље свемоћног Османског царства и да тако свој поробљени народ ослободи туђег јарма. То је Црни Ђорђе и њему припада данас слава највећег војсковође..."

Санстефански уговор Русије склопљен 1878. са Турском


Тај исти Наполеон оглушио се о молбу Срба да им у борби против Турака пружи помоћ и заштиту. Он је чак 28. јула 1810. понудио Србију - Аустрији "у својину". "Србија мора једног дана припасти вама", рекао је он лукавом аустријском канцелару Метерниху. "Ако хоћете да заузмете Београд, ја се томе противити нећу..."

ОДНОСИ Србије и Русије су пуни контрадикторности. Готово читав 19. век Русија је била на страни Беча и Будимпеште у њиховој политици према Србији. Романови су претили да ће њихова војска умарширати у Београд, када су из Србије кренули добровољци да помогну покрету војвођанских Срба. Те 1948. године и Турци су се хвалили како имају пуну руску подршку да Србији не дају никакве концесије. Претили су да ће са њиховим трупама кренути и 30.000 руских војника да окупирају Србију и смире је засвагда.

Руска сила ће преко леђа Србије често фаворизовати Бугарску.

Њихова стратегија је била да у Софији најпре начине своју "задунавску губернију", а потом неприродно велику бугарску државу. То ће и учинити Санстефанским уговором, склопљеним 1878. године са Турском. По том уговору, Србија је остала без Пирота и Врања, које је ослободила у рату са Турцима, као руски савезник. Као компензацију добила је Митровицу и Нови Пазар. Али, Турци нису хтели да напусте овај простор. На захтев из Београда да се поштује слово из Санстефанског уговора, из Петрограда је стигао лаконски одговор: "Па, заузмите га војском..."

Кнез Милан Обреновић је од русофила постао аустрофил / Руски цар Николај II Романов / Наполеон Бонапарта је нудио Србију Бечу / Карађорђе је произашао из народа


СВЕ до овог тренутка кнез Милан Обреновић је био слепо предан Русима. У рускога цара гледао је као у свог природног заштитника, био је претерао у интимности са руским дипломатима и официрима, играо је онако како су они свирали. Његова млада жена, која је била пола Рускиња, упућивала га је такође на Русију. Русофилство у спољној политици се подразумевало. Санстефански уговор је у његовој глави изазвао прави преврат - од русофила постаје аустрофил.

На Берлинском конгресу Русија је била готова за све уступке. Због велике Бугарске, Петроград је био спреман да Аустрији препусти не само Босну и Херцеговину, већ цео српски простор. Срећом, до аустро-руске погодбе није дошло; Аустрија ни под којим условом није пристајала на велику Бугарску, Русија није имала разлога да јој даје више - и Србија је спасена и постала је независна држава.

Од 1908. године, односно од аустроугарске анексије Босне и Херцеговине, из Петрограда се гледа другим очима на Београд. Ваљда тада Романови и њихови саветници схватају да пут до Цариграда води баш преко Беча.

СРПСКА и руска дипломатија биће у раскораку и током Великог рата. Највећи проблем је био српски југословенски програм односно неспремност Србије да се одрекне одређених територија у корист Бугарске и Румуније. И, наравно, Пашићево одбијање Лондонског уговора, који је обезбеђивао излазак на Јадран и већину територија које су биле насељене Србима.

Међутим, ако Србија има разлога да буде дубоко захвална некој великој сили, без обзира на многе неспоразуме, то је Русија. Велико је питање шта би се десило да руски цар Николај II није лично и бескомпромисно стао уз Србију 1914. године. Својим заузимањем прве године рата, потом и 1915. после албанске голготе, Русија је поправила све оно што до тада чинила из ових или оних разлога.

ХРВАТИ ПЕВАЈУ "ДАНКЕ ДОЈЧЛАНД" ГОТОВО код свих малих народа уочљива је склоност ка претераној захвалности према великим силама које су им у одређеном часу пружиле помоћ, стале уз њих, или их на било који начин заштитиле. Сведоци смо шта се радило у нашем комшилуку, како су Хрвати певали "Данке Дојчланд", или како се на Косову подижу споменици америчким званичницима и по њима дају имена улицама и путевима.

ТРАЖЕЋИ савезнике по Европи, државници Србије у 19. веку стално су куцали на француска врата. То ће средином овог века учинити и Илија Гарашанин како би Србију ослободио утицаја Аустрије и Русије. И Никола Пашић је после Тимочке буне 1883. године, када се нашао у емиграцији, у Бугарској, покушао да макар одшкрине врата Париза...

Прочитајте још: СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Краљ Милан хтео да прода Србију Аустрији

Када је убијен кнез Михаило, Француска је показала интересовање за збивања у Србији. Заузела је тада став да питање владара у Србији треба да се реши онако како то Срби хоће. Њихово противљење Русији да на престо дође један Црногорац, односно кнез Никола Петровић, било је зато што су били против сједињења ове две српске државе.

ДВОСТРУКУ игру Французи ће наставити и после Првог светског рата.

На речима, била је за сједињење Србије и Црне Горе, али како се рат ближио крају, Француска је са Енглеском била све предусретљивија према краљу Николи. Исплаћивала му је месечно 200.000 франака. Због Црне Горе, Француска се успротивила прихватању југословенске делегације на мировној конференцији у Паризу, коју је предводио Никола Пашић.

И оно што је најважније, Француска је обрачунала и наплатила од Србије све што је учинила за њену војску током рата од 1914. до 1918. године. За сваки свој франак обрачунавала је високе, често зеленашке камате. И после рата свуда по Србији је био присутан француски капитал, почев од малих кланица, па до борског рудника. Француско-српска банка у Београду је била толико моћна да је потиски.вала и Народну банку Србије и угрожавала њен монопол у емисији новчаница.