НЕМА краја свим умилним речима које Ненад Станин (50) из Самоша изговори својој кобили, липицанерки Јадранки, док јој ставља улар и изводи је на получасовну дневну "рекреацију". И нема сумње да га она све разуме, па знатижељно чуљи уши унапред. Подстакнута газдиним речима, уз лепоту коју јој је природа подарила, већ после првих корака Јадранка све оставља без даха. Док пролази кроз двориште Станинових, све пршти од грациозног хода и урођене отмености.

Праву параду приређује тек на шору. Док на дугом улару кружи око Ненада, најпре само елегантно хода, потом раздрагано показује све четири врсте каса. А кад је уследио галоп, одмах се схвати зашто се каже да је "липицанер као тамбурица на којој се свира химна равнице и неба".

- Жељна је кретања и упрезања - говори Ненад поносно. - И она и још четири наша грла. Некада смо коње упрезали свакодневно, по четири-пет сати. Сада је све другачије. Изводимо их једног по једног да се разиграју на шору само по пола сата дневно. Не можемо другачије, не стижемо од обавеза. Али љубав према њима је безгранична. Зато их и узгајамо.

ПРОЧИТАЈТЕ И: Липицанер ускоро на УНЕСКО Листи светске баштине

Тако мисле и Ненадов брат близанац Предраг, као и њихове комшије и пријатељи у Самошу. Сви имају исту страст која их повезује - коње. Зато не чуди што у овом селу надомак Ковачице, са једва хиљаду душа, имају Удружење љубитеља коња. У двадесет домаћинстава узгајају педесетак "царских коња", како липицанeре називају широм света.

- Овим делом панонске равнице вековима су јездили сви од вранаца до чилаша, али ми смо се окренули искључиво липицанерима - прича Ненад. - Сви су из такозване А књиге, дакле, са најбољим особинама и чистим педигреом. Одувек су посебни. Наглашене лепоте, парадни коњи погодни за високе школе јахања и дресуру, за упрезање у свечаним тренуцима.

ТРЕНИНГ Ненад Барој са својим кобилама/ Фото З. Јовановић

Прича нам Ненад како љубав према коњима у његовој породици траје од давнина. Од предака је, каже, научио да је коњ Божји дар човеку.

- Откако знам за себе, узгајали смо коње - наставља Ненад. - Моји су некада имали само радне коње, али смо брат и ја одлучили да их продамо, па смо купили само липицанере. Њих пет. И сада уживамо у њима. Осим што су најлепше и најплеменитије животиње, липицанери су привржени човеку, снажни су и имају достојанствено држање. Жао ми је само што не можемо да им посветимо више пажње. Заслужују, али дан је кратак.


ШЕТЊА Ненад Станин са кобилом Јадранком,фото З.Јовановић

И Ненадов комшија, и имењак, Ненад Барој (52) узгаја липицанере. Четири кобиле. Пастува је продао прошле јесени.

- Отац је гајио коње, али их је све продао када сам имао осам година - прича Барој. - Чезнуо сам за њима до пре 17 година, када сам одлучио да их поново имам у својој стаји. Некако је газдинство празно без коња. Они су одувек посебан печат домаћинске куће. Није ми тешко да уз све друге послове бринем о њима. Напротив! Радећи око њих, заправо одмарам душу. Знате како се каже: "Човек у коњу налази снагу без суровости, лепоту без сујете и пријатеља без интереса".


Фото З.Јовановић

ПРИЗНАЊА

УДРУЖЕЊЕ љубитеља коња у Самошу основали смо маја 2014. на иницијативу Срђана Калејског - каже Ненад Станин. - Од тада учествујемо на фијакеријадама широм Србије, а о летњем Светом Николи домаћини смо љубитељима коња из целе земље. За ових пет година наша грла су освојила бројне пехаре и признања, што нам је подстицај да наставимо ову лепу активност, али и да нам се придружи још чланова.

фото З.Јовановић

СВЕТКОВИНЕ

НЕДЕЉОМ или кад дођу дани светковина, вашара, фијакеријада и сеоских свадби, упрегнемо своје липицанере да људи виде сву њихову лепоту, грациозност, држање и снагу - говори Ненад Барој. - А и ми се уредимо. Обучемо беле кошуље, црне панталоне, прслук, чизме и обавезно ставимо шешир на главу. Па кад у каруце прегнемо чилаше, кад у колони кренемо кроз село, обузме ме милина, а поносу и срећи краја нема.