НЕМАЧКА фото-репортерка Габријела Сенфт (70) вероватно је међу најзаслужнијима што се у њеној земљи чуло за НАТО злочин у Варварину 30. маја,1999. године, када је у два рекетирања моста на Великој Морави погинуло 10, а рањено 30 цивила. Фотографије са сведочењима преживелих и чланова породица настрадалих објављује од 2001. године, а књига "Таргет" са обједињеним потресним причама издате 2015. године, преведена је ове године на српски језик.

"Мета", како је објаснила ауторка већ на корицама, представља збирку докумената о ратном злочину НАТО и његовим последицама.

- У Србији сам први пут боравила 1999, у оквиру немачке мировне мисије "Мајке против рата". Са масакром у Варварину сам се ближе упознала пре 18 година, када сам боравила овде. До тада из медија нисам ништа могла да сазнам о трагедији - предочава за "Новости" Габријела Сенфт. - Прва породица погођена несрећом коју сам упознала била је породица Миленковић. Весна и Зоран су тада изгубили ћерку Сању, гимназијалку од 16 година. Брзо сам се укључила у тим који је помагао оштећенима да пред немачким судовима остваре своја права.

Габријела уверава да има много људи у Немачкој који су били дубоко ганути након сазнања о злочину на варваринском мосту. И правни заступници касније изгубљене судске битке која је трајала од 2001. године, сведочи саговорница "Новости", нису могли да схвате зашто је стари мост био војни циљ и зашто је гађан у време када је око њега било више од 1.000 људи.

- Авиони су се вратили и гађали мост још једном... - говори Габријела Сенфт. - Тешко је да се одговори на питање колико се успело у томе да се истина чује. Када се водио судски поступак, била сам у различитим градовима, говорила, представљала сведочанства. Приметила сам да су то пре свега примили људи који су старији, који су доживели рат. Прича је допрла до њих. Многи су били солидарни. У књизи "Мета" говорим и о помоћи Немаца, давали су новац, помагали да се подигне тужба. У Србији то можда не знају.

ПРОЧИТАЈТЕ И: НАТО војска у српским чизмама из Пирота


Сусрет са породицама жртава и рањенима у Варварину је и на 20. годишњицу страдања био дирљив, са помешаним осећањима туге и радости.


- Од првог тренутка сам знала колико су ми поклонили поверење и срце. Ја се трудим да им узвратим на сваки могући начин. Заједно смо у болу већ врло дуго. Остала сам са многима у контакту, пишу ми мејлом, контактирамо преко "Фејсбука", понекад се јаве и телефоном. Моји родитељи су када је све почело, те 1999. били поносни на мој рад. Имам два сина и два унука, сви су уз мене.

Габријела је у сталном контакту са породицама жртава


Изложба Габријелиних фотографија из Варварина видели су у Аустрији и у Чешкој, а више од 70 изложби било је организовано само у Немачкој. Да те драматичне слике нису само тек сведени фото-записи без душе и поруке, сведочи њена филозофија новинске фотографије, записана у књизи "Мета", у издању РТС-а.

Габријела на челу колоне родбине погинулих испред споменика у Варварину


- Као новинарку, љути ме то што данашњи медији од фото-репортера захтевају само техничко умеће, а не самостално размишљање - записала је Габријела Сенфт.


И ДАНАС НА ЗАДАТКУ

ГАБРИЈЕЛА Сенфт је рођена и одрасла у Доњој Лужици. Дипломирала је новинарство на Универзитету "Карл Маркс" у Лајпцигу, а каријеру је започела у "АДН-Централбилд", новинској агенцији Немачке Демократске Републике у Берлину. Од 1990. године радила је као фото-репортер у дневном лист "Јунге велт", а три године касније постаје самостални новинар, који пише и фотографише за друштвено ангажоване покрете, новине и издавачке куће. И на њеној фејсбук-страници могу се видети и њене личне фотографије из младости, које сведоче о њеном раду, али и оне из последњих година, будући да још увек неуморно ради.

фреска "Варварински мученици" у локалној цркви


ОБЈАВИЛА НА СТОТИНЕ СВЕДОЧАНСТАВА

НЕМАЧКА фото-репортерка прибележила је објективом прве сусрете адвоката са 27 породица које су тужиле Владу Немачке. Направила је на стотине фотографија Велике Мораве и људи. Обавила је на десетине разговора са мештанима који су на било који начин могли да осветле злочин који се догодио на Свету Тројицу пре 20 година. Међу првим новинарима је објавила сведочанства о патњи породица страдалих Сање Миленковић (16), Милана Савића (24), Војкана Станковића (31), Зорана Маринковића (33), Ратобора Симоновића (38) Ружице Симоновића (55), Миливоја Ћирића (66), Стојана Ристића (56), Толе Апостоловића (74) и Драгослава Терзића (68), али и бројних повређених, који су покушали да помогну погођенима у првом рекетирању моста.